,,Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći. Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sata posle ponoći. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat-kula kod Begove-džamije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva sveta! Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom a koliko po eškenaskom računanju.“
Odlomak iz pripovetke ,,Pismo iz 1920.“ Iva Andrića.
Osuđujuća presuda predsedniku Republike Srpske Miloradu Dodiku i sledstvena politička kriza koja je usledila, ponovo je na površinu izbacila priču o prirodi i budućnosti Bosne i Hercegovine. Priča se o nepoštovanju Dejtonskog mirovnog sporazuma, o samovolji sarajevske elite koja uništava Bosnu i Hercegovinu sazdanu na temelju Dejtonskog mirovnog sporazuma. Naposletku, priča se o nemogućnosti Bosne i Hercegovine kao države, priča se o njoj kao o tamnici naroda. Međutim, da li je Bosna i Hercegovina nemoguća država samo zbog nepoštovanja Dejtonskog mirovnog sporazuma? Zašto je na tom prostoru, narodski rečeno, često bilo krvi do kolena? Da krenemo po redu.
Nesporno je da je Bosna i Hercegovina nemoguća država. Ta činjenica ne proizlazi iz degradacije Dejtonskog mirovnog sporazuma. Razlozi za to su dublje prirode. Stoga, možemo reći da postoje tri razloga koji Bosnu i Hercegovinu čine nemogućom državom.
Prvo, na prostoru Bosne i Hercegovine žive tri naroda. Istorijski gledano, rimokatoličko i muslimansko stanovništvo mahom potiče od srpskog, pravoslavnog stanovništva koje je usled verske konverzije odnosno promene identiteta okarakterisano postojanjem konvertitskog sindroma sa svim njegovim propratnim pojavama (a u suštini tog fenomena je otklon i mržnja prema bivšem identitetu).
Drugo, sledeći shvatanje vere kao ključnog temelja jedne civilizacije i kao kriterijuma razgraničavanja civilizacija (a što je u prethodnom tekstu detaljnije objašnjenjo), Bosna i Hercegovina je prostor gde se sudaraju tri civilizacije – zapadna, pravoslavna i islamska. Zapravo je reč o granici pomenutih civilizacija. Reč je o rimokatoličkom antemurale christianitatis (,,predziđe kršćanstva” odnosno predziđe katoličanstva), muslimanskom serhatu (serhat je krajina, granična oblast na turskom) i pravoslavnoj krajini. Iz te činjenice proizlazi da je to prostor graničara koji borbom na tom prostoru stalno dokazuju čiji je to prostor, a pomeranje granica uvek dovodi do nanošenja štete drugima.
Činjenica da je reč o civilizacijskoj granici kao i sledstvenoj posledici da je to prostor kojeg prati permanentna borba između tri naroda, dovela je do formiranja specifičnog mentaliteta sva tri naroda na području BiH, ali to je posebna tema koja bi iziskivala pisanje posebnog teksta. U vezi sa ovim drugim razlogom koji objašnjava zašto je Bosna i Hercegovina nemoguća država, trebalo bi ukazati još na neke stvari.
Naime, stiče se utisak da su u odnosu na nas Srbe (a kao što je spomenuto i u prethodnom tekstu kroz citate Franje Tuđmana) oni drugi svesniji da je reč o granici. Pre svega mislim na one sa predziđa.
Tako hrvatski slikar i arhitekta i ključna ličnost mostarskog HDZ-a Marin Topić (toliko je ostavio traga u svom političkom delovanju u ratnim i poratnim godinama da ga je hrvatski istoričar Dragan Markovina nazvao glavnim ideologom Zapadnog Mostara. Inače, Marin Topić je zanimljiva ličnost koja zaslužuje posebnu pažnju, a naročito u smislu izjava u poslednjih par godina, ali to je posebna tema) naziva Bosnu i Hercegovinu okrajkom triju civilizacija i u više navrata je isticao da su Hrvati Bosne i Hercegovine graničari.
Zatim, don Pero Pavlović, nekadašnji župnik župe Ravno u Hercegovini, je takođe dao svoje viđenje o situaciji na Popovom polju koje preseca enitetska granica. List rimokatoličke crkve u BiH ,,Nedjelja” je preneo reči don Pera, ali i svoje viđenje stvari:,,Crkva Sv. Dimitrija smještena je na lijepom mjestu iznad Popova polja. Ona zajedno s križem kao da štiti svoje vjernike, a pozdravlja Istok, pravoslavlje, neku drugu kulturu. „Ja sam to obnovio da se ne uruši (…) Uz crkvu sam napravio 12 metara visok križ od nehrđajućeg čelika. Do njega vodi 14 križeva – 14 postaja koje su spomen na stradanje Hrvata iz ovoga vremena. To je nekako zadnji katolički križ prema Istoku, dalje odavde je pravoslavlje. Simbolično je, zato sam to htio tu izgraditi“, rekao je don Pero te se na ovo nadovezao tužnim statistikama…“ Nedjelja je takođe prenela i sledeće:,,Prostor Popova polja uvijek je bilo mjesto spajanja i razdvajanja. Danas je to granica između dva entiteta što nije mnogo drukčije od prošlosti ako se uzme u obzir da je bilo mjesto stalne borbe i susretanja katoličanstva i pravoslavlja. „Tu je uvijek bila borba pravoslavlja i katoličanstva. Ovdje je nekako granica između toga. Dalje odavde je pravoslavlje. I što je netko rekao, nema 2 % katolika odavde do Filipina. Tu su uvijek neka previranja. Tako i mi živimo na toj granici uvijek u nekoj opasnosti. Uvijek se rušilo, uvijek se palilo: i 1941. i 1943. i kad su došli partizani, i kad su došli ponovo ovi“, kazao je župnik i dodao da su tamošnje generacije ljudi zbog svega toga po dva puta gradili svoje kuće, kapele i crkve. Bio je to jedan dio one poruke koja se urezala u pamćenje i kasnije nas ispratila iz Popova polja.“ Po strani hrvatsko viđenje istorijskih događaja, ali iz ovih iskaza vidljivo je da oni granicu koja preseca BiH gledaju kao civilizacijsku.
S tim u vezi, fotografija koja je priložena u ovom tekstu slikovito govori o prethodno rečenom. Naime, fotogafija je zapravo snimak ekrana jednog Hrvata (nije mi poznato ime niti zanimanje) koji pripoveda kako se u njegovom selu (koje se nalazi zapadno od pomenutog sela Ravna) delilo hrišćanstvo i kako se na istok (zbog toga je ispružio ruke) do Vladivostoka prostire pravoslavlje, a dalje na zapad, zapadna civilizacija.
Na drugoj fotografiji je moja malenkost. Postavio sam je jer (a nastala je pre deset godina) sticajem okolnosti ona govori o granici. Selo mojih roditelja, Previja u Republici Srpskoj, je sticajem okolnosti na granici civilizacija. Od mesta ,,kod baba Ruže“ (ljudi sa tog prostora znaju koje je to mesto. Tamo je pobodena zastava Republike Srpske što samim tim predstavlja granicu) pa sve do Tihog okeana i Kurilskih ostrva je pravoslavna civilizacija (to mesto se ne vidi na fotografiji, ono bi u odnosu na nju bilo u gornjem desnom uglu, odnosno severozapadno u odnosu na mene. Ispred mene je gora Šiša podno koje protiče reka Sana i na čijoj obali je Previja). Od ,,baba Ruže“ pa dalje na zapad do Velike Kladuše i Izačića (od navedenih mesta pa dalje na zapad kreće zapadna civilizacija) ide islamska civilizacija. Nažalost, granica je pre samo 30 godina bila znatno zapadnije kraj Karina i Kupe, ali tako je kako je….
Treći razlog je taj što svaki od ta tri naroda posebno doživljava i voli tu Bosnu i Hercegovinu, ali na taj način da svaki od ta tri načina ljubavi i doživljaja tog prostora potire druga dva. To je genijalno primetio Andrić u pomenutoj pripoveci.
Tako Srbi Bosnu i Hercegovinu (Republika Srpska je upravo manifestacija takvog doživljaja Bosne i Hercegovine) doživljavaju kao iskonsku srpsku zemlju koja je u potpunosti natopljena kulturnim nasleđem Nemanjića i to ništa manje nego prostori istočno od Drine (posebno je pitanje zbog čega dinastija Kotromanića nema takvo mesto u srpskoj nacionalnoj svesti iako je nesporno reč o srpskoj dinastiji i zbog čega se pušta da tu dinastiju druga dva naroda prisvajaju). Bukvalno, reč je o Zapadnoj Srbiji.
Hrvati Bosnu i Hercegovinu doživljavaju kao iskonski i drevni hrvatski prostor, a dokaz za to je upravo da se čak pre 1.100 godina hrvatski kralj Tomislav okrunio na Duvanjskom polju učinivši na taj način Bosnu stožernom hrvatskom zemljom. Po propasti Hrvatske, Kotromanići su nastavili da baštine hrvatske državotvorne tradicije tako da je Bosna bila produžetak te stare Kraljevine Hrvatske. Ona u sebi sadrži stare kraljevske gradove kao što su Jajce, Ključ, Kraljeva Sutjeska i Bobovac i prema njihovom shvatanju Bosna će ponovo biti stožerna hrvatska zemlja, a i prestonica te Hrvatske do Drine će biti u Bosni.
Muslimani Bosnu i Hercegovinu doživljavaju kao onu iz osmanskih vremena, odnosno da je to jedina, prava i prirodna Bosna. Džaba što se u poratnim vremenima sve vreme u svest muslimana nastoji usaditi priča o njihovoj dinastiji Kotromanića i bogumilima kao njihovim precima. U njihovim dušama živi Bosna iz turskih vremena kada su oni bili razmaženi vladajući sloj. Za njom sve vreme čeznu i ta nostalgija za ,,pustim turskim“ je rano primećena od strane političara i diplomata, ali naročito je primećena od strane srpske književnosti. Ciljam na Andrića koji je taj sentiment odlično opisao. Drugim rečima, nedostaje im taj stari osmanski poredak gde su oni kao plemstvo (age i begovi) radili šta su god hteli, a dok je obespravljena pravoslavna i rimokatolička raja grcala pod teretom teškog fizičkog rada čije plodove su oni ubirali. To je za njih prirodni poredak stvari odnosno onako kako bi trebalo da bude. To je vidljivo još od samog početka izlaska BiH iz Jugoslavije pa sve do današnjeg dana. To osećanje ih neće napustiti, ali će njihova politička elita koja se ponaša kao da je stoprocentni vlasnik BiH (a efektivno kontrolišu 23 posto teritorije) tu istu državu odvesti u nestanak.
Dakle, Bosna i Hercegovina je duboko podeljen prostor. Shvatanje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti tri naroda na tom prostoru su potpuno različita. Ne samo to, nego je podela toliko duboka da, kako je to srpski nobelovac lepo opisao, pomenuta tri naroda čak i vreme drugačije računaju. Drugim rečima, razlozi zbog kojih Bosna i Hercegovina nije moguća država su dublje prirode. Oni imaju svoje istorijsko utemeljenje, oni su proizvod zbivanja i procesa iz dalje prošlosti sa svim propratnim pojavama koje su išle uz njih, a poslednji rat kao i život u Bosni i Hercegovini u poratnim vremenima sa sve razgradnjom Dejtonskog mirovnog sporazuma je samo odbljesak toga….
