,,Ко у Сарајеву проводи ноћ будан у кревету, тај може да чује гласове сарајевске ноћи. Тешко и сигурно избија сат на католичкој катедрали: два после поноћи. Прође више од једног минута (тачно седамдесет и пет секунди, бројао сам) и тек тада се јави нешто слабијим али продорним звуком сат са православне цркве, и он искуцава своја два сата после поноћи. Мало за њим искуца промуклим, далеким гласом сахат-кула код Бегове-џамије, и то искуца једанаест сати, аветињских турских сати, по чудном рачунању далеких, туђих крајева света! Јевреји немају свога сата који искуцава, али бог једини зна колико је сада сати код њих, колико по сефардском а колико по ешкенаском рачунању.“
Одломак из приповетке ,,Писмо из 1920.“ Ива Андрића.
Осуђујућа пресуда председнику Републике Српске Милораду Додику и следствена политичка криза која је уследила, поново је на површину избацила причу о природи и будућности Босне и Херцеговине. Прича се о непоштовању Дејтонског мировног споразума, о самовољи сарајевске елите која уништава Босну и Херцеговину саздану на темељу Дејтонског мировног споразума. Напослетку, прича се о немогућности Босне и Херцеговине као државе, прича се о њој као о тамници народа. Међутим, да ли је Босна и Херцеговина немогућа држава само због непоштовања Дејтонског мировног споразума? Зашто је на том простору, народски речено, често било крви до колена? Да кренемо по реду.
Неспорно је да је Босна и Херцеговина немогућа држава. Та чињеница не произлази из деградације Дејтонског мировног споразума. Разлози за то су дубље природе. Стога, можемо рећи да постоје три разлога који Босну и Херцеговину чине немогућом државом.
Прво, на простору Босне и Херцеговине живе три народа. Историјски гледано, римокатоличко и муслиманско становништво махом потиче од српског, православног становништва које је услед верске конверзије односно промене идентитета окарактерисано постојањем конвертитског синдрома са свим његовим пропратним појавама (а у суштини тог феномена је отклон и мржња према бившем идентитету).
Друго, следећи схватање вере као кључног темеља једне цивилизације и као критеријума разграничавања цивилизација (а што је у претходном тексту детаљније објашњењо), Босна и Херцеговина је простор где се сударају три цивилизације – западна, православна и исламска. Заправо је реч о граници поменутих цивилизација. Реч је о римокатоличком antemurale christianitatis (,,предзиђе кршћанства” односно предзиђе католичанства), муслиманском серхату (серхат је крајина, гранична област на турском) и православној крајини. Из те чињенице произлази да је то простор граничара који борбом на том простору стално доказују чији је то простор, а померање граница увек доводи до наношења штете другима.
Чињеница да је реч о цивилизацијској граници као и следственој последици да је то простор којег прати перманентна борба између три народа, довела је до формирања специфичног менталитета сва три народа на подручју БиХ, али то је посебна тема која би изискивала писање посебног текста. У вези са овим другим разлогом који објашњава зашто је Босна и Херцеговина немогућа држава, требало би указати још на неке ствари.
Наиме, стиче се утисак да су у односу на нас Србе (а као што је споменуто и у претходном тексту кроз цитате Фрање Туђмана) они други свеснији да је реч о граници. Пре свега мислим на оне са предзиђа.
Тако хрватски сликар и архитекта и кључна личност мостарског ХДЗ-а Марин Топић (толико је оставио трага у свом политичком деловању у ратним и поратним годинама да га је хрватски историчар Драган Марковина назвао главним идеологом Западног Мостара. Иначе, Марин Топић је занимљива личност која заслужује посебну пажњу, а нарочито у смислу изјава у последњих пар година, али то је посебна тема) назива Босну и Херцеговину окрајком трију цивилизација и у више наврата је истицао да су Хрвати Босне и Херцеговине граничари.
Затим, дон Перо Павловић, некадашњи жупник жупе Равно у Херцеговини, је такође дао своје виђење о ситуацији на Поповом пољу које пресеца енитетска граница. Лист римокатоличке цркве у БиХ ,,Недјеља” је пренео речи дон Пера, али и своје виђење ствари:,,Crkva Sv. Dimitrija smještena je na lijepom mjestu iznad Popova polja. Ona zajedno s križem kao da štiti svoje vjernike, a pozdravlja Istok, pravoslavlje, neku drugu kulturu. „Ja sam to obnovio da se ne uruši (…) Uz crkvu sam napravio 12 metara visok križ od nehrđajućeg čelika. Do njega vodi 14 križeva – 14 postaja koje su spomen na stradanje Hrvata iz ovoga vremena. To je nekako zadnji katolički križ prema Istoku, dalje odavde je pravoslavlje. Simbolično je, zato sam to htio tu izgraditi“, rekao je don Pero te se na ovo nadovezao tužnim statistikama…“ Недјеља је такође пренела и следеће:,,Prostor Popova polja uvijek je bilo mjesto spajanja i razdvajanja. Danas je to granica između dva entiteta što nije mnogo drukčije od prošlosti ako se uzme u obzir da je bilo mjesto stalne borbe i susretanja katoličanstva i pravoslavlja. „Tu je uvijek bila borba pravoslavlja i katoličanstva. Ovdje je nekako granica između toga. Dalje odavde je pravoslavlje. I što je netko rekao, nema 2 % katolika odavde do Filipina. Tu su uvijek neka previranja. Tako i mi živimo na toj granici uvijek u nekoj opasnosti. Uvijek se rušilo, uvijek se palilo: i 1941. i 1943. i kad su došli partizani, i kad su došli ponovo ovi“, kazao je župnik i dodao da su tamošnje generacije ljudi zbog svega toga po dva puta gradili svoje kuće, kapele i crkve. Bio je to jedan dio one poruke koja se urezala u pamćenje i kasnije nas ispratila iz Popova polja.“ По страни хрватско виђење историјских догађаја, али из ових исказа видљиво је да они границу која пресеца БиХ гледају као цивилизацијску.
С тим у вези, фотографија која је приложена у овом тексту сликовито говори о претходно реченом. Наиме, фотогафија је заправо снимак екрана једног Хрвата (није ми познато име нити занимање) који приповеда како се у његовом селу (које се налази западно од поменутог села Равна) делило хришћанство и како се на исток (због тога је испружио руке) до Владивостока простире православље, а даље на запад, западна цивилизација.
На другој фотографији је моја маленкост. Поставио сам је јер (а настала је пре десет година) стицајем околности она говори о граници. Село мојих родитеља, Превија у Републици Српској, је стицајем околности на граници цивилизација. Од места ,,код баба Руже“ (људи са тог простора знају које је то место. Тамо је пободена застава Републике Српске што самим тим представља границу) па све до Тихог океана и Курилских острва је православна цивилизација (то место се не види на фотографији, оно би у односу на њу било у горњем десном углу, односно северозападно у односу на мене. Испред мене је гора Шиша подно које протиче река Сана и на чијој обали је Превија). Од ,,баба Руже“ па даље на запад до Велике Кладуше и Изачића (од наведених места па даље на запад креће западна цивилизација) иде исламска цивилизација. Нажалост, граница је пре само 30 година била знатно западније крај Карина и Купе, али тако је како је….
Трећи разлог је тај што сваки од та три народа посебно доживљава и воли ту Босну и Херцеговину, али на тај начин да сваки од та три начина љубави и доживљаја тог простора потире друга два. То је генијално приметио Андрић у поменутој приповеци.
Тако Срби Босну и Херцеговину (Република Српска је управо манифестација таквог доживљаја Босне и Херцеговине) доживљавају као исконску српску земљу која је у потпуности натопљена културним наслеђем Немањића и то ништа мање него простори источно од Дрине (посебно је питање због чега династија Котроманића нема такво место у српској националној свести иако је неспорно реч о српској династији и због чега се пушта да ту династију друга два народа присвајају). Буквално, реч је о Западној Србији.
Хрвати Босну и Херцеговину доживљавају као исконски и древни хрватски простор, а доказ за то је управо да се чак пре 1.100 година хрватски краљ Томислав окрунио на Дувањском пољу учинивши на тај начин Босну стожерном хрватском земљом. По пропасти Хрватске, Котроманићи су наставили да баштине хрватске државотворне традиције тако да је Босна била продужетак те старе Краљевине Хрватске. Она у себи садржи старе краљевске градове као што су Јајце, Кључ, Краљева Сутјеска и Бобовац и према њиховом схватању Босна ће поново бити стожерна хрватска земља, а и престоница те Хрватске до Дрине ће бити у Босни.
Муслимани Босну и Херцеговину доживљавају као ону из османских времена, односно да је то једина, права и природна Босна. Џаба што се у поратним временима све време у свест муслимана настоји усадити прича о њиховој династији Котроманића и богумилима као њиховим прецима. У њиховим душама живи Босна из турских времена када су они били размажени владајући слој. За њом све време чезну и та носталгија за ,,пустим турским“ је рано примећена од стране политичара и дипломата, али нарочито је примећена од стране српске књижевности. Циљам на Андрића који је тај сентимент одлично описао. Другим речима, недостаје им тај стари османски поредак где су они као племство (аге и бегови) радили шта су год хтели, а док је обесправљена православна и римокатоличка раја грцала под теретом тешког физичког рада чије плодове су они убирали. То је за њих природни поредак ствари односно онако како би требало да буде. То је видљиво још од самог почетка изласка БиХ из Југославије па све до данашњег дана. То осећање их неће напустити, али ће њихова политичка елита која се понаша као да је стопроцентни власник БиХ (а ефективно контролишу 23 посто територије) ту исту државу одвести у нестанак.
Дакле, Босна и Херцеговина је дубоко подељен простор. Схватање прошлости, садашњости и будућности три народа на том простору су потпуно различита. Не само то, него је подела толико дубока да, како је то српски нобеловац лепо описао, поменута три народа чак и време другачије рачунају. Другим речима, разлози због којих Босна и Херцеговина није могућа држава су дубље природе. Они имају своје историјско утемељење, они су производ збивања и процеса из даље прошлости са свим пропратним појавама које су ишле уз њих, а последњи рат као и живот у Босни и Херцеговини у поратним временима са све разградњом Дејтонског мировног споразума је само одбљесак тога….
