Надимак добија по првој збирци песама, приврженост отаџбини и народу изразио је у тестаменту, док је Скерлић о њему говорио као о једном од ретких филозофских умова тог времена. Милан Кујунџић Абердар рођен је 28. фебруара 1842. године као Јанићије у грађанској образованој породици која је бројала пуно деце, а чији је отац Јован Кујунџић био занатлија и трговац.
Основну школу је похађао у Београду, после које уписује немачку гимназију у Панчеву.
Иако 1859. године уписује правни одсек Лицеја који се налазио у Београду, студије му прекида бомбардовање 1862. године, када постаје коњички десетар у српској војсци.
Много година касније ће постати потпуковник у српско-турским ратовима, за шта ће бити одликован бројним признањима као што су ордени Таковског крста трећег и четвртог степена, Златна и Сребрна медаља за храброст или орден Белог орла трећег степена.
Студирање је наставио у Бечу, Минхену и Оксфорду, после чега се враћа у Београд где убрзо добија службу у Министарству просвете.
Један од првих филозофа и академика
Наредне године, 1866. почиње да ради на катедри Велике школе, која касније постаје Универзитет – на одсеку филозофије.
Милан Кујунџић Абердар био је први који започиње предавања и курс предмета историја филозофије. На Великој школи је предавао и руску филозофију, логику, естетику и психологију.
Књижевни критичар 20. века, Јован Скерлић је о Абердару говорио како је био “један од ретких људи у Србији који су показивали филозофског духа”.
Могао се похвалити тиме што је био почасни члан Матице српске. Касније ће га Милан Обреновић именовати за једног од првих 16 академика тадашње Српске краљевске академије, а данашње Српске академије наука и уметности (САНУ).
Био је активан у омладинским гласилима за које је писао текстове. Радио као рецезент у „Вили“, поред чега је још и уређивао лист „Млада Србадија“ и био на челу Уједињене омладине српске.
Захваљујући позицији Министра просвете, унео је у образовни систем значајне промене. Оснивао је девојачке школе, од тада је гимназија имала осам разреда, деца предшколског узраста су се на адекватан начин уз обучене кадрове припремала за школу.
Родољубива поезија
Његова поезија је била родољубива, а написао је две збирке лирских песама и многа филозофска дела и есеја попут „Филозофија у Срба“, „Кратки преглед хармоније у свету“ и „Иде ли свет набоље или нагоре?“.
„Ја имам само један прави аманет, једну малу жељу,
а то је: да у човечанству напредује мој српски народ кога сам јако волео.“
Пред смрт Абердар је написао тестамент у ком је кућу на Топчидерској звезди оставио као задужбину Академији.
„Молим своју премилу Српску краљевску академију да прими као својину, по старом обичају мудраца, мој летњиковац Звезду на Брду Топчидерском“
После тешке болести умире у Београду, 26. новембра 1893. године.
У његову част је улица која се протеже од цркве Светог Марка па све до Пете београдске улице добила име.
