Радомир Раша Плаовић (7. фебруар 1899 – 29. октобар 1977) био је истакнути српски глумац, редитељ, драматург и позоришни педагог, који је значајно допринео развоју српског позоришта у првој половини 20. века.
Рођен је на Убу, где је завршио основну школу и гимназију, након чега се преселио у Београд ради даљег образовања. Упркос дипломама са Филозофског и Грађевинског факултета, његова страст према глуми одвела га је на сцену Народног позоришта у Београду.
Његов глумачки пут је започео улогом у представи „Хајдук Вељко“
Његов глумачки пут започео је 1. фебруара 1921. године улогом Првог момка у представи „Хајдук Вељко“. Већ наредне године постао је стални члан Народног позоришта, где је током деценија изградио репутацију једног од најталентованијих глумаца свог времена.
Посебно се истакао у Шекспировим делима, тумачећи ликове попут Хамлета, Јага у „Отелу“ и Антонија у „Јулију Цезару“. Такође, његова интерпретација Леонеа у „Господи Глембајевима“ Мирослава Крлеже остала је упамћена као једно од врхунских остварења српског глумишта.
Познат по својој посвећености и дисциплини
Плаовић је био познат по својој посвећености и дисциплини. Његов приступ ликовима одликовао се дубоким емоционалним и интелектуалним понирањем, што је допринело аутентичности и снази његових изведби. Као редитељ, први је адаптирао и поставио на сцену „Горски вијенац“ Петра II Петровића Његоша, чиме је дао значајан допринос српској позоришној уметности.
Поред глуме и режије, Плаовић се бавио и педагошким радом. Кратко је предавао на Факултету драмских уметности у Београду, где је, иако строг и захтеван, оставио неизбрисив траг на своје студенте, међу којима су били и будући великани попут Љубе Тадића и Петра Банићевића. Његова посвећеност дисциплини и професионализму била је узор многима, али је понекад изазивала и несугласице са колегама због високих стандарда које је постављао.
Написао је неколико уџбеника за глуму и режију
Написао je неколико уџбеника за глуму и режију, те позоришне комаде „Цар Давид“, а с Миланом Џоковићем „Вода са планине“, „Растанак на мосту“ и „Кад је сриједа – петак је“.
Интересантно је да Плаовић није био љубитељ филма и телевизије. Сматрао је да такви медији могу негативно утицати на дикцију и преданост глумца улози. Иако је повремено стајао пред камерама, веровао је да су позоришне даске право место за истинско изражавање глумачког талента.
Његов допринос српској култури препознат је и кроз награду „Раша Плаовић“
Његов допринос српској култури препознат је и кроз награду „Раша Плаовић“, која се додељује за најзначајнија глумачка остварења у позоришту. Такође, мала сцена Народног позоришта у Београду носи његово име, као и улице у неколико градова Србије, чиме је трајно обележен његов утицај на српску позоришну уметност.
Раша Плаовић остаје упамћен као симбол посвећености, дисциплине и уметничке изврсности, чији рад и данас инспирише нове генерације глумаца и љубитеља позоришта.
