Nedavno je inaugurisan predsednik SAD, ličnost koju najšira srpska javnost percipira bolje negoli njegovog prethodnika. Dok je Bajden gajio neskrivenu mržnju prema Srbima, Tramp tokom svog prethodnog mandata u Beloj kući (2016-2020) nije ispoljavao takva negativna osećanja i predrasude. Kao i u drugim poslovima predsednika SAD i ovde je bio nepredvidljiv. Ta njegova politička osobina (da li i lična?), kada je u pitanju Srbija, i posebno Kosovo i Metohija, ipak predstavlja mač sa dve oštrice.
Ustoličenje novog (starog) predsednika SAD, srpska javnost je, makar i u očekivanju manjeg zla od onog kakvim je Srbe i Srbiju obasipao njegov prethodnik, primila pozitivno, ali i s rezervom. Preovlađujući oprez ne dele jedino istaknuti članovi režima; kod njih afirmativni duh očekivanja daleko prevazilazi onaj prosečni. Deluje krajnje nediplomatski i puzeće gest ministra spoljnih poslova koji je samo dan posle inauguracije pozvao novog predsednika i netom imenovanog državnog sekretara da posete Srbiju. Valjda su naši mudrijaši računali da je (zbog čega?) dobro da to učinimo pre kosmetskih Albanaca.
Razume se da bi naši političari trebalo prevashodno da razmišljaju o tome kakva će biti američka politika prema našoj južnoj pokrajini, ali im, pretendujući da prvi u svetu ugoste najviše američke zvaničnike, to, po svoj prilici, nije palo na pamet. Za očekivati je da ovi nastave sa Srbijom tamo gde su stali u prethodnom mandatu – podsećanjem na Vašingtonski sporazum iz septembra 2020. i obaveze koje je naš tadašnji i sadašnji šef države (bez prekida poput Trampa) preuzeo.
Istini za volju, predsednik bi imao čime da se pohvali: dao je prećutno odobrenje da Izrael prizna „Kosovo“ (izraelski ambasador je izjavio da je Vučić to čak molio), prekinuo je politiku poništavanja priznanja „Kosova“, ukinuo je kinesku 5G mrežu u Srbiji, uveo je tzv. diversifikaciju uvoza gasa i nafte iako sa štetnim posledicama po energetiku Srbije, obavezao se na razvoj ekonomskih odnosa sa „Kosovom“ u ime čega je počela izgradnja autoputa Niš-Priština, izjasnio se za nastavak pregovora o tzv. normalizaciji odnosa između „Kosova“ i Srbije. Ovo poslednje ubrzo je ishodovalo tzv. parisko-ohridskim sporazumima kao nagoveštajem definitivnog de iure priznanja „Kosova“.
Kada bi Tramp u nameri da nastavi započetu politiku, ponovo imenovao Ričarda Grenela za glavnog posrednika u odnosima „dve strane“ (kako se naslovljavaju u pomenutom briselsko-ohridskom sporazumu), bila bi to najbolja garancija za dovršetak započetog posla – priznanja „Kosova“ od strane Srbije – i to mnogo pre kraja njegovog predsedničkog mandata. Tome bi verovatno išao u prilog Trampov drugačiji odnos prema glavnom kočničaru tog poslednjeg čina, Albinu Kurtiju.
Dok je ovaj graditelj velike Albanije mogao da odbija ili odlaže „krajnje rešenje“ ne dajući ni najmanji ustupak Vučiću (kao što je lokalna samouprava u većinskim srpskim opštinama), Kurtiju će takva politika teško proći kod plahovitog američkog predsednika. Jer, Tramp ne bi mogao da shvati da neki balkanski deran može da sabotira izbacivanje jednog kamenčića u američkoj čizmi kojom imperija stupa kao apsolutni senior na jedno malo evropsko poluostrvo. Ako je sa Vučićem sve u redu ukoliko mu pruži onu bednu koncesiju, neće valjda sve stati zbog jednog zaluđenog lokalnog kabadahije.
Kada bi se, što je teško i zamisliti, Tramp i Rubio odazvali na poziv Marka Đurića, bio bi to sastanak sa jednom tačkom dnevnog reda: međusobno priznanje „dve strane“ uz dve neuporedive koncesije: Srbija bi de iure priznala „Kosovo“, a Albanci bi pristali na samoupravu u opštinama sa srpskom većinom, ako takvih uopšte bude.
To je, uz povremeno puštanje probnih balona o razgraničenju Srbije sa „Kosovom“, kapitulantska i izdajnička politika Aleksandra Vučića na Kosovu i Metohiji.
