U proslavi Nove godine ima i tuge. Ova tuga se rađa zato što u Novoj godini nema ničeg novog osim promenjenih cifara na kalendaru. Sve ostalo je staro
p-212015Nova godina je divan praznik. Tačnije: Nova godina može da bude divan praznik da nije pijanstva, da nije besane noći ispred televizora i da nije kontrasta između očekivanja „nečega“ 31. decembra i odsustva tog „nečega“ 1. januara. A inače bi sve bilo vrlo simpatično. Mraz, pretpraznična vreva, sveopšte nervozno uzbuđenje. Deca očekuju poklone, odrasli se trude da što pre odu s posla i probijaju se kroz snežnu kašu svraćajući na putu do kuće u sve prodavnice na putu…
Ako je istina da Božić na Zapadu sve više gubi religiozni smisao, ako je istina da ljudi sve češće jedni drugima tamo ne čestitaju Rođenje Mesije i Bogoovaploćenje, već neki amorfni „praznik“, koji pretpostavlja porodične sedeljke, pečenu gusku i razmenu poklona, naša Nova godina je skoro „njihov“ Božić. Srećan praznik – cmok! Srećan praznik – zvrrr! Srećan praznik – guc-guc! Srećan praznik – laku noć!
Na Novu godinu nas je naučila sovjetska vlast. Da nije bilo gomile ideoloških praznika niko se tako duševno ne bi unosio u očekivanje promene cifara na kalendaru. Ali svi ostali praznici su zahtevali ili patetičnu tugu ili neobuzdani entuzijazam. Nije se imalo vremena za to da čovek prosto bude čovek. Otuda ova zaista dečja ljubav prema konfetama za jelke, mirisu četinara i mandarinama. To je samo još jedan dokaz da stari telo, a duša, obavijena ploću koja umire, ne želi da stari, ne može i ne ume. Ona, duša, ostaje detinja, žudi za bajkom i čudom. Međutim, u proslavi Nove godine ima i tuge. Ova tuga se rađa zato što u Novoj godini nema ničeg novog osim promenjenih cifara na kalendaru. Sve ostalo je staro.
Čoveku je svojstveno da svoj stari prtljag strasti i navika vuče iz godine u godinu sa zavidnom postojanošću. Zato je svaka nova godina – stara. „Drvo leži tamo gde padne,“ – kaže jedan od proroka, imajući u vidu čovekove rđave navike. I u jednoj od molitava jeleosvećenja se kaže da je „jako že rub poverženij, vsjakaja naša pravda pred Toboju“ („kao posečeno drvo svaka naša istina pred Tobom“). „Poverženij rub“ je upravo ono drvo koje je palo i koje uvek pokazuje na istu stranu, kao i život čoveka ogrezlog u grehove.
Potrebno je nešto kreativno, neka istinska novina, za kojom čeznu (siguran sam) mnogi. Zar nije nova, na primer, deviza: „Dočekaj Novu godinu trezan i bez televizora?“ To je prava nova reč i već je vidim na reklamnim plakatima velikih gradova.
Iznad kapije Danteovog pakla je bilo napisano: „Svako ko ovamo ulazi neka ostavi nadu.“ Iznad kapije koja vodi u novu kalendarsku godinu može se napisati: „Ostavi sve rđavo, ti koji si započeo novu godinu.“
Godina će biti zaista nova ako čovek koji stupa u nju osigura u sebi želju da se obnovi: da se bori protiv rđavih navika, da stiče dobre navike. Imamo zapovest da budemo mudri kao zmije. Upravo ova životinja redovno menja kožu provlačeći se između oštrog trnja u grmlju ili tesnog kamenja. Ne znam da li to zmiju boli ili ne, ali stara koža spada kao čarapa dajući mesto novom kožnom pokrivaču. Naravno, to je lekcija – ne samo iz prirode, nego i jevanđeljska.
Zemlja je odigrala još jedan krug valcera oko Sunca. Krug koji se zatvorio i početak novog kretanja treba obeležiti molitvom. Lagano ulazi u običaj služenje liturgije u noći između 31. i 1. To je još jedna noćna liturgija osim Vaskršnje i Božićne i ona nije uslovljena dogmom, već nasušnom potrebom. Većina ljudi se ludira i s mukom se pretvara da je vesela, jer tako treba. Ljudi se napijaju – možda od tuge, možda od radosti; tonu u san obučeni; bude se na nepoznatim mestima… Ili u najboljem slučaju, muče daljinski u potrazi za nečim zanimljivim u „TV-kutiji“. A sasvim mali deo građana godinu na ishodu prati rečima: „Gospodi, pomiluj“, i dočekuje nastupajuću godinu rečima: „Gospodi, blagoslovi.“ Ne znam kako vama, a meni se čini da je upravo to istinska novina i najlepši način proslave.
Međutim, čak i ako ne bude noćne liturgije, neka bude kratka molitva. Ne može se smisliti ništa bolje od „Oče naš“. Sat otkucava, sneg lagano pada s druge strane prozora, a neka porodica čita molitvu Gospodnju i moli od Boga blagoslov za nastupajuću godinu. Lepota! I još jedno. Jer, to je uslovan datum. Nova godina se slavila čas u martu, čas u septembru, čas na Vasilija Velikog. Sad evo, na Bonifatija. Plus, svako od nas ima svoju novu godinu. Pod tim podrazumevam rođendan kao početak nove godine u životu. I svaki put smisao ostaje isti: ako želiš da se promeniš – eto ti nove godine, novog leta blagosti Božije. Ako ne želiš da se menjaš – nema za tebe ničeg novog. Biće mandarine, biće „plava vatrica“, biće migrena ujutru, naravno, biće i tuge. A novine neće biti. Dakle, razmisli, druže. Bez vere u Hrista i bez molitve sve godine „svinje“, „pacova“, „psa“, „bivola“ prete da se pretvore u čitavu godinu „magarca“, i to tužnog kao što je tužno magarence iz našeg poznatog crtanog filma, koje je izgubilo rep.
Zima je nastupila s punim pravom bez obzira na glasine o globalnom otopljenju. Zemlja se ušuškala u snežni šal kao u paperjastu maramu. Čovek baci pogled i nehotice se seti psalma: „Omiješi mja, i pače snega ubeljusja“ („Omij me i biću belji od snega“). Već sam sto puta pokušavao da počnem život iz početka i nisam imao skoro nikakvog uspeha. Ali u meni nema očajanja. Ove Nove godine ću pokušati ponovo. Nova godina, na kraju krajeva, zaista treba da bude nova. Pomozi nam, Gospode.
