Naočit, skladno građen, visok, prijatne i uglađene spoljašnosti, s bogatim iskustvom diplomate, šef protokola Ministarstva inostranih poslova Pavle Beljanski s jeseni 1957. odlučio je da sve što ima u svojoj bogatoj zbirci, slike, skulpture, tapiserije, pokloni srpskom narodu, i da to bude u Novom Sadu.
Na dan oslobođenja grada, 22. oktobra 1961, otvorena je spomen-zbirka s njegovim imenom, delo arhitekte Ive Kurtovića. U modernim odajama izložena su dela jugoslovenskih slikara neprocenjive vrednosti.
Bogate prošlosti, pun znanja, visprenosti i diplomatskog iskustva, Beljanski je bogato darovao Novi Sad. Posebnog razloga nije imao, sem što su mu roditelji s tog podneblja. Otac iz Gospođinaca, iz ravnice. A majka iz Sremskih Karlovaca, s obronaka Fruške gore.
A on, skroman mladić, ratnik, đak-narednik koji je prošao golgotu Albanije, a onda izučio velike škole, službovao po Evropi. Mnogi misle da je bio prebogat, pa je zato i mogao da kupuje skupocene slike. Međutim, on je postao bogat tek kad je sakupio sva ta dela. Najveći deo bogatstva uložio je u slike.
Ljubav pod lipama
U memorijalnoj sobi sve je kao nekad u njegovom beogradskom stanu: skupoceno nalivpero, odlikovanja, diplomatska odeća, fotografije rodbine i najbližih i nekoliko slika stranih autora.
Službujući po evropskim prestonicama, često je bio u prilici da prisustvuje aukcijama i izložbama slika. U početku je želeo da ima dela stranih autora, ali se ipak opredelio za domaće: Milana Konjovića, Peđu Milosavljevića, Nadeždu Petrović, Marka Čelebonovića, Zoru Petrović, Petra Dobrovića, Stojana Aralicu, Jovana Bijelića, Savu Šumanovića i druge.
Četiri godine posle otvaranja spomen-zbirke, jednog toplog, sparnog julskog dana, Pavle Beljanski se zauvek rastao s prijateljima i sa svojim slikama. Mnogi detalji o njemu i o galeriji satkani su u svojevrsnom vodiču-mapi koju je objavio novosadski „Strateg projekt” s arhitektom Vojislavom Devićem.
Mladost
Svetozar Beljanski, otac Pavlov, 1887. je dobio nameštenje u Sremskim Karlovcima. Brzo je postao cenjen i tražen lekar. Tu, u podnožju Fruške gore, u strmim ulicama iz kojih se širio miris lipa, upoznao je Milanu, ćerku poznatog trgovca Konstantina Kostića. Buknula je ljubav i u godinama što će doći izrodiće četvoro dece: ćerke Aleksandru i Anku i sinove Nikolu i Pavla. Služba je Svetozara vodila širom Srbije. Tako se Pavle rodio u Velikom Gradištu, a Nikola u Svilajncu. Ova varoš će postati njihova sudbina, a oni će je istinski zavoleti.
Bugarska okupatorska čizma napala je, s prvim danima Prvog svetskog rata, iznemoglu Srbiju. Svetozar je završio u ropstvu, u bugarskom gradu Plovdivu. Nikola i Pavle su prekinuli školovanje. Otac im se, istina, vratio iz ropstva. Ali oronuo, pa je dugo bolovao. Umro je 1921. u Svilajncu. Majka je uspela da iškoluje sinove. Nikola je u Bernu završio farmaciju, a Pavle prava u Parizu.
Ugalj sačuvao slike
Razrušeni Beograd posle šestoaprilskog bombardovanja 1941. pružao je sablasnu sliku, i u njemu se sve teže živelo. Porodica Beljanski odlučila je da otputuje u unutrašnjost Srbije, u Svilajnac. Jedini koji nije želeo da se skloni iz Beograda bio je Pavle.
Skupocena umetnička dela Pavle Beljanski sakrio je u podrumu i preko sanduka natrpao velike količine uglja. Nemci su, naravno, bili obavešteni da čuva dela domaćih i stranih autora, pa su racije i pretresi stana bili uobičajeni. Zavirivali su u svaki kutak, računajući i podrum. Srećom, ugalj su samo malo razgrnuli. A da su ozbiljnije počeli da kopaju, verovatno danas ne bi bilo spomen-zbirke.
Diplomatska karijera
Čim se rat završio, Pavla su pozvali u Ministarstvo inostranih poslova. Dobio je zadatak da organizuje protokol i da predaje u Diplomatskoj školi. Pedantan, sve poslove je obavljao kako i priliči jednom vrhunskom diplomati. A u slobodnom vremenu posvetio se slikama. Pavle Beljanski je sebi cilj da napravi što bogatiju zbirku naših umetničkih dela, stvorenih u prvih pet decenija 20. veka.
Od 1945. do 1952. godine trajala je velika izložba umetničkih dela iz kolekcije Beljanskog. Prihvatio ju je pod svoje svodove Milan Konjović, tadašnji direktor Gradskog muzeja u Somboru i slavni slikar. Odatle se izložba seli, u narednih pet godina, u Muzej grada Beograda.
Kad je raspisan konkurs za zdanje u Novom Sadu, arhitekta Kurtović uradio je projekat spomen-zbirke. Pavle je i prvi zakoračio u nju. Neki od slikara, poput Petra Lubarde, Mila Milunovića, Koste Hakmana, Save Šumanovića u vreme kad je Beljanski počeo da se bavi kolekcionarstvom, bili su na početku umetničke karijere. Ali on je osetio njihovu vrednost. Zanimljiva je i priča o Bijelićevoj slici „Devojka sa knjigom”. Dok je 1929. godine pozirala poznatom slikaru, Draga Stojković je bila student druge godine klasične filozofije. Mnogo joj se svidela ta slika, pa je i njena poslednja želja glasila „da sliku stave tamo gde će večno počivati”. Želja joj je ispunjena.
Senama predaka i rodbine
U ugovoru o poklonu deo Pavlove posvete glasi: „Ovu zbirku umetničkih dela, koju zaveštavam srpskom narodu, posvećujem senama svojih predaka, svojih roditelja Svetozara i Milane, kao i senama brata Nikole, sestara Aleksandre i Anke i zeta Milana, koji su izgubili živote u Prvom i Drugom svetskom ratu.”
U zdanju 184 dela
U trenutku potpisivanja ugovora o poklonu 1957. godine zbirka je imala 151 delo. Kolekcionar je nastavio da je upotpunjava sve do svoje smrti, i ona, prema konačnom inventaru, sadrži 184 dela – slika, skulptura, crteža i tapiserija od 36 autora. Očuvana je i ideja darodavca „da eksponate treba da povezuje jedinstvena nit kolorističkog sklada i likovnog ritma, a ne biografsko-istorijski ili neki drugi muzeološki princip”.
