Наочит, складно грађен, висок, пријатне и углађене спољашности, с богатим искуством дипломате, шеф протокола Министарства иностраних послова Павле Бељански с јесени 1957. одлучио је да све што има у својој богатој збирци, слике, скулптуре, таписерије, поклони српском народу, и да то буде у Новом Саду.
На дан ослобођења града, 22. октобра 1961, отворена је спомен-збирка с његовим именом, дело архитекте Иве Куртовића. У модерним одајама изложена су дела југословенских сликара непроцењиве вредности.
Богате прошлости, пун знања, виспрености и дипломатског искуства, Бељански је богато даровао Нови Сад. Посебног разлога није имао, сем што су му родитељи с тог поднебља. Отац из Госпођинаца, из равнице. А мајка из Сремских Карловаца, с обронака Фрушке горе.
А он, скроман младић, ратник, ђак-наредник који је прошао голготу Албаније, а онда изучио велике школе, службовао по Европи. Многи мисле да је био пребогат, па је зато и могао да купује скупоцене слике. Међутим, он је постао богат тек кад је сакупио сва та дела. Највећи део богатства уложио је у слике.
Љубав под липама
У меморијалној соби све је као некад у његовом београдском стану: скупоцено наливперо, одликовања, дипломатска одећа, фотографије родбине и најближих и неколико слика страних аутора.
Службујући по европским престоницама, често је био у прилици да присуствује аукцијама и изложбама слика. У почетку је желео да има дела страних аутора, али се ипак определиo за домаће: Милана Коњовића, Пеђу Милосављевића, Надежду Петровић, Марка Челебоновића, Зору Петровић, Петра Добровића, Стојана Аралицу, Јована Бијелића, Саву Шумановића и друге.
Четири године после отварања спомен-збирке, једног топлог, спарног јулског дана, Павле Бељански се заувек растао с пријатељима и са својим сликама. Многи детаљи о њему и о галерији саткани су у својеврсном водичу-мапи коју је објавио новосадски „Стратег пројект” с архитектом Војиславом Девићем.
Младост
Светозар Бељански, отац Павлов, 1887. је добио намештење у Сремским Карловцима. Брзо је постао цењен и тражен лекар. Ту, у подножју Фрушке горе, у стрмим улицама из којих се ширио мирис липа, упознао је Милану, ћерку познатог трговца Константина Костића. Букнула је љубав и у годинама што ће доћи изродиће четворо деце: ћерке Александру и Анку и синове Николу и Павла. Служба је Светозара водила широм Србије. Тако се Павле родио у Великом Градишту, а Никола у Свилајнцу. Ова варош ће постати њихова судбина, а они ће је истински заволети.
Бугарска окупаторска чизма напала је, с првим данима Првог светског рата, изнемоглу Србију. Светозар је завршио у ропству, у бугарском граду Пловдиву. Никола и Павле су прекинули школовање. Отац им се, истина, вратио из ропства. Али оронуо, па је дуго боловао. Умро је 1921. у Свилајнцу. Мајка је успела да ишколује синове. Никола је у Берну завршио фармацију, а Павле права у Паризу.
Угаљ сачувао слике
Разрушени Београд после шестоаприлског бомбардовања 1941. пружао је сабласну слику, и у њему се све теже живело. Породица Бељански одлучила је да отпутује у унутрашњост Србије, у Свилајнац. Једини који није желео да се склони из Београда био је Павле.
Скупоцена уметничка дела Павле Бељански сакрио је у подруму и преко сандука натрпао велике количине угља. Немци су, наравно, били обавештени да чува дела домаћих и страних аутора, па су рације и претреси стана били уобичајени. Завиривали су у сваки кутак, рачунајући и подрум. Срећом, угаљ су само мало разгрнули. А да су озбиљније почели да копају, вероватно данас не би било спомен-збирке.
Дипломатска каријера
Чим се рат завршио, Павла су позвали у Министарство иностраних послова. Добио је задатак да организује протокол и да предаје у Дипломатској школи. Педантан, све послове је обављао како и приличи једном врхунском дипломати. А у слободном времену посветио се сликама. Павле Бељански је себи циљ да направи што богатију збирку наших уметничких дела, створених у првих пет деценија 20. века.
Од 1945. до 1952. године трајала је велика изложба уметничких дела из колекције Бељанског. Прихватио ју је под своје сводове Милан Коњовић, тадашњи директор Градског музеја у Сомбору и славни сликар. Одатле се изложба сели, у наредних пет година, у Музеј града Београда.
Кад је расписан конкурс за здање у Новом Саду, архитекта Куртовић урадио је пројекат спомен-збирке. Павле је и први закорачио у њу. Неки од сликара, попут Петра Лубарде, Мила Милуновића, Косте Хакмана, Саве Шумановића у време кад је Бељански почео да се бави колекционарством, били су на почетку уметничке каријере. Али он је осетио њихову вредност. Занимљива је и прича о Бијелићевој слици „Девојка са књигом”. Док је 1929. године позирала познатом сликару, Драга Стојковић је била студент друге године класичне филозофије. Много јој се свидела та слика, па је и њена последња жеља гласила „да слику ставе тамо где ће вечно почивати”. Жеља јој је испуњена.
Сенама предака и родбине
У уговору о поклону део Павлове посвете гласи: „Ову збирку уметничких дела, коју завештавам српском народу, посвећујем сенама својих предака, својих родитеља Светозара и Милане, као и сенама брата Николе, сестара Александре и Анке и зета Милана, који су изгубили животе у Првом и Другом светском рату.”
У здању 184 дела
У тренутку потписивања уговора о поклону 1957. године збирка је имала 151 дело. Колекционар је наставио да је употпуњава све до своје смрти, и она, према коначном инвентару, садржи 184 дела – слика, скулптура, цртежа и таписерија од 36 аутора. Очувана је и идеја дародавца „да експонате треба да повезује јединствена нит колористичког склада и ликовног ритма, а не биографско-историјски или неки други музеолошки принцип”.
