Зоран Колунџија је српски писац и оснивач издавачке куће „Прометеј“ из Новог Сада. Рођен је 1952. године у Нишу, а са породицом се 1966. године преселио у Нови Сад, где је наставио своје школовање у Гимназији „Светозар Марковић“. Након завршене гимназије, студирао је југословенску књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду.
Професионална каријера
Професионалну каријеру започео је у Културно-просветној заједници Војводине, данашњем Заводу за културу Војводине. Године 1990. основао је издавачку кућу „Прометеј“, заједно са супругом Борком.
Две године касније, супружници су отворили књижару „Мост“ на адреси Војводе Путника 2, која је брзо постала значајно културно место у граду. Услед ширења пословања, издавачка кућа „Прометеј“ се преселила на садашњу адресу у Светозара Милетића 16, где се и данас налази.
„Прометеј“ је једна од водећих издавачких кућа у Србији
„Прометеј“ је до сада објавио око 2.500 наслова, са годишњом продукцијом од око 100 књига, чиме се убраја међу водеће издавачке куће у Србији. Посебан успех представља едиција „Србија 1914–1918“, објављена у сарадњи са Радио-телевизијом Србије, која је 2014. године добила награду за издавачки подухват године на Сајму књига у Београду.
Истину сазнајемо након више од једног века
На питање о томе како је могуће да истину сазнајемо тек након више од једног века, Зоран је рекао:
„Они који су изнели Први светски рат и ословодили, а пре тога у Балканским ратовима оставирили тежње. Значи, то је затајено у нашем образовању. Тежња нашег народа да се ослободи Косово и да се врати Стара Србија, а то је Македонија. То је потпуно прећутано, то је највећи злочин према нашем образовању и онда се наставља даље, забрањује се Удружење носилаца Албанске споменице, забрањује се рад Кола српских сестара, тек Бранко Пешић скида са тога анатему и даје Милунки Савић, а с’ ове стране омогућава да није више негативна, значи могу да постоје удружења потомака ратника.“
Поред издаваштва, Колунџија се бави и ауторским радом. Написао је монографију „Мостови Новог Сада“, инспирисану догађајима из 1999. године, када су у бомбардовању срушени сви главни мостови у граду. Шест година касније, ова књига пратила је и истоимену изложбу у књижари „Мост“, посвећену сећању на те трагичне догађаје.
Зоран Колунџија остаје препознатљив као личност и један од интелектуалаца који су значајно допринели културној сцени Србије и неговању националне историје и културе сећања кроз издаваштво.
Зашто је важна култура сећања?
Култура сећања је део индентитеа једног народа која га чини живим, поноситим, али са друге стране и веома опрезним. Зато смо Зорану поставили питање зашто је Народна библиотека у Београду бомбардована 6. априла 1941. године.
Колунџија је истакао да је тада уништено преко 500.000 књига које представљају сведочанство наше културе и историје, те посебно нагласио: „Архивска грађа је систематски одношена те 1941. из Србије, из архивских центара коју си били: Нови Сад, Београд и Вршац, и од великог броја вагона однетих (сад нећу да изговарам да не бих погрешио-избаци) , ради се о десетинама грађе. После велике борбе, до 1953. је враћен један и по вагон грађе , и то је углавном зато дуго и задржано код Аустријанаца и Немаца да би се фалсификовало на нашу штету.“
Култура сећања је нешто што треба да негујемо свакога дана, преносећи на нова покољења како би опстали како би је очували, а пре свега задржали свој идентитет и опстали као народ.
Један од стожера нашег културног идентитета је ћирилица, а господин Колунџија је неко ко велики број књига издаје управо на нашем националном писму.
„Употреба ћирилице је ствар елементарног самопоштовања. Странац који нас гледа, а не воли нас, ал’ он види како се понашате према свом оцу, према својој мајци, према својој имовини. И кад види да се ви понашате добро према своме оцу и према својој мајсци, он ће бити са вама уљудан, али ће вас презирати. Кад вас види како се понашате према ћирилици, он то сигурно исто мисли, тај који зна шта то значи.“ – истакао је наш гост.
Дете од најранијег узраста треба да развија љубав према књизи
Када смо код млађих покољења, дотакли смо се и теме која је често у медијима, а то је велика конзумерација садржаја кратке форме, пре свега дигиталног. Родитељи деци дају телефоне у руке и на тај начин им чине медвеђу услугу, заборављајући важност књиге као основног темеља интелектуалног развоја једног детета.
„Апсолутно је најважније да дете од најранијих ногу има љубав развијену према књизи као предмету. Зато књига мора да буде лепо обликована, да буде пријемчива, да буде популарисана. Наша библиотека мора да буде најлепше место у граду или градићу у које може да оде човек, значи мора да буде примамљива.“ рекао је Колунџија.
Ако Вас занима зашто смо дошли до тога да легитимитет на реч има полусвет а не културна елита, зашто је народу битнија забава од културе, како можемо бранити културу и њене вредности без интереса појединаца, да ли због дигитализације библиотека пада у заборав, зашто они који у Србији издају књиге на ћирилици немају бенефите од тога итд. Ми се овом приликом захваљујемо господину Зорану Колунџији на издвојеном времену и сјајном излагању.
