U poslednjih nekoliko dana, sever Sirije svedoči intenzivnim borbama, koje predstavljaju najžešće sukobe od marta 2020. godine, kada je uz posredovanje Rusije i Turske postignut prekid vatre.
Ujutru 27. novembra, anti-vladine grupe pokrenule su ofanzivu u provincijama Alepo i Idlib. Prema izveštajima, operaciju predvode islamističke frakcije, uključujući Hajat Tahrir al-Šam (HTŠ), organizaciju zabranjenu u Rusiji, kao i oružane opozicione snage poput Slobodne sirijske armije podržane od strane SAD i Turske.
Do jutra 28. novembra, opozicione snage proglasile su zauzimanje oko desetak naselja, uključujući strateški važna područja kao što su Urm al-Sugra, Andžara i Al-Huta, zapadno od Alepa. Takođe su tvrdili da su preuzeli kontrolu nad bazom 46. brigade, najvećom vojnom bazom sirijske armije.
Pobunjenici su izvestili o zapleni pet tenkova, jednog borbenog vozila pešadije i zaliha raketa. Istog dana izveden je precizan napad na helikopter na vazduhoplovnoj bazi An-Najrab. Izveštaji Anadolua i Si-En-Ena ukazuju da su važne pozicije poput Kafr Basme, Urum al-Kubre i više strateških uzvišenja pale pod kontrolu pobunjenika.
28. novembra, grupa Al-Fateh al-Mubin objavila je zauzimanje Kan al-Asala, lokacije udaljene svega sedam kilometara od Alepa, uz zaplenu deset tenkova. Pobunjenici su tvrdili da su paniku i pad morala zahvatili snage predsednika Bašara el-Asada. U međuvremenu, ofanziva je napredovala južno i istočno od Idliba, uporišta pobunjenika od 2015. godine. Pobunjenici su izvestili o zauzimanju naselja Dadih i Kafr Batika, blizu vitalnog autoputa M5.
Situacija na terenu: Doseg pobunjeničkih snaga
Tokom tri dana, militanti su, navodno, zauzeli najmanje 70 naselja, pokrivajući površinu od oko 400 kvadratnih kilometara u obe provincije.
Do večeri 29. novembra, neki učesnici operacije čak su proglasili zauzimanje Alepa, drugog najvećeg grada u Siriji. Naveli su da im je misija „oslobađanje grada od surovosti i korupcije kriminalnog režima“ kako bi narodu vratili dostojanstvo i pravdu.
Grupa Al-Fateh al-Mubin pokrenula je Telegram kanal za dokumentovanje operacije pod nazivom „Odbrana od agresije“. Kanal je citiran od strane vodećih međunarodnih i regionalnih medija.
Prema rečima militanata, ofanziva je odgovor na navodne pojačane vazdušne udare ruskih i sirijskih snaga na civilna područja u južnom Idlibu, kao i na očekivanje potencijalnih napada sirijske vojske.
Situacija na terenu: Doseg pobunjeničkih snaga
Tokom tri dana, militanti su, navodno, zauzeli najmanje 70 naselja, pokrivajući površinu od oko 400 kvadratnih kilometara u obe provincije.
Do večeri 29. novembra, neki učesnici operacije čak su proglasili zauzimanje Alepa, drugog najvećeg grada u Siriji. Naveli su da im je misija „oslobađanje grada od surovosti i korupcije kriminalnog režima“ kako bi narodu vratili dostojanstvo i pravdu.
Grupa Al-Fateh al-Mubin pokrenula je Telegram kanal za dokumentovanje operacije pod nazivom „Odbrana od agresije“. Kanal je citiran od strane vodećih međunarodnih i regionalnih medija. Prema rečima militanata, ofanziva je odgovor na navodne pojačane vazdušne udare ruskih i sirijskih snaga na civilna područja u južnom Idlibu, kao i na očekivanje potencijalnih napada sirijske vojske.
Zašto je došlo do novog talasa konflikta?
Pre trenutne krize, provincija Idlib ostala je poslednje veliko uporište oružane opozicije Asadovoj vladi tokom sirijskog konflikta. Region je postao tačka sukoba interesa različitih lokalnih i međunarodnih aktera, stvarajući nestabilnu i napetu situaciju.
Godine 2017, u okviru mirovnog procesa u Astani, Rusija, Turska i Iran su se dogovorili o uspostavljanju zona deeskalacije, među kojima je Idlib označen kao jedna od njih. Cilj ovih sporazuma bio je smanjenje intenziteta neprijateljstava i stvaranje uslova za političko rešenje.
Međutim, prekid vatre je više puta kršen, a vojne operacije su nastavljene, produbljujući konflikt. Rastući uticaj radikalnih islamističkih grupa, poput Hajat Tahrir al-Šama, otežavao je dijalog, jer su mnoge od ovih organizacija isključene iz pregovora i klasifikovane kao terorističke.
Regionalni i međunarodni interesi
Turska, vođena strateškim interesima i strahom od novog talasa izbeglica, pojačala je svoje vojno prisustvo u Idlibu. Ona je podržala određene opozicione snage i uspostavila mrežu posmatračkih punktova, što je povremeno dovodilo do direktnih sukoba sa sirijskom vojskom i opterećivalo odnose sa Rusijom.
Humanitarna situacija u Idlibu nastavila je da se pogoršava. Tekuća neprijateljstva izazvala su veliku humanitarnu krizu, raseljavajući milione ljudi. Nedostatak adekvatne humanitarne pomoći i sve teži uslovi života produbili su tenzije i stvorili plodno tlo za radikalizaciju, što je podstaklo regrutaciju u oružane grupe.
Strateški značaj Idliba i faktori eskalacije
Strateški značaj provincije Idlib takođe je odigrao ključnu ulogu. Njen položaj na raskrsnici važnih transportnih ruta i granica sa Turskom pružali su joj vojni i ekonomski značaj. Kontrola nad ovom teritorijom postala je prioritet za sve strane u sukobu, što je intenziviralo borbe i usporavalo napredak ka mirnom rešenju.
Radikalizacija opozicije i prisustvo ekstremističkih elemenata u njenim redovima dodatno su zakomplikovali izglede za mir. Ove grupe su pokazivale malo interesovanja za pregovore, želeći da produže oružani konflikt i podrivajući međunarodne napore za stabilizaciju regiona.
Istovremeno, unutrašnji izazovi s kojima se suočavala sirijska vlada, poput ekonomskih teškoća, međunarodnih sankcija i unutrašnjih podela, oslabili su njenu poziciju. To je verovatno podstaklo vladu da pribegne agresivnijim vojnim akcijama radi konsolidacije kontrole i demonstracije snage.
Tako je trenutna eskalacija u Idlibu rezultat složenog preplitanja geopolitičkih interesa, unutrašnjih podela, radikalizacije opozicije i ozbiljnih humanitarnih problema.
Rešavanje krize zahteva koordinisane međunarodne napore, uključujući aktivan dijalog svih aktera, humanitarne inicijative za ublažavanje stradanja civila i političko rešenje koje uzima u obzir interese različitih grupa i promoviše održivi mir. Bez spremnosti na kompromis i saradnju, konflikt u Idlibu rizikuje dalju eskalaciju, što predstavlja pretnju regionalnoj stabilnosti i međunarodnoj bezbednosti.
Ko stoji iza eskalacije?
Dok su mnogi spekulisali da bi Turska mogla biti korisnik nedavne eskalacije – sa ciljem da izvrši pritisak na Asadov režim da normalizuje odnose između Ankare i Damaska – zvaničan stav Turske ostao je dvosmislen.
Izjave turskih vlasti bile su kontradiktorne: s jedne strane, Ankara je pružala nespornu podršku Asadovim protivnicima; s druge strane, pokazivala je nevoljnost da preuzme odgovornost za dešavanja i jasno iskazivala frustraciju zbog postupaka „opozicije“ u Idlibu.
Turska je bila pred ključnom odlukom: ili nastaviti podržavanje zastarelog statusa kvo, što bi moglo štetiti i njoj i regionu, ili, u skladu sa javnim izjavama o želji za obnovom odnosa sa Damaskom i obavezama u okviru Astanskog procesa, pomoći svojim partnerima – Rusiji i Iranu – kao i susednoj Siriji, u rešavanju situacije u Idlibu.
Takođe postoje nagoveštaji da je nedavnu eskalaciju mogao orkestrirati neko od spoljnih aktera, poput Izraela i SAD. Eskalacija je započela nedugo nakon prekida vatre između Izraela i Hezbolaha i nedelju dana nakon izveštaja o korišćenju zapadnih raketa dugog dometa u napadima duboko unutar ruske teritorije, kao i ruskog testiranja sistema raketa „Orešnik“.
Viši ciljevi SAD-a i Izraela
Moguće je da su SAD i Izrael, koristeći situaciju u Ukrajini, tenzije s Iranom i Ankarin anti-izraelski stav i odbijanje da se pridruži antiruskim sankcijama, podstakli nemire u Siriji kako bi postigli više ciljeva.
Jedan od tih ciljeva mogao je biti sprečavanje Irana i njegovih saveznika u Levantu da se odmore, otvarajući novi „front“ protiv Teherana i sejući razdor između Teherana i Ankare.
Pored toga, moglo je biti usmereno na povećanje opterećenja ruskih vazduhoplovnih snaga koje podržavaju Damask, kako bi se resursi Rusije skrenuli s ukrajinskog fronta. Zapad je možda želeo da dodatno oslabi poziciju Rusije, nadajući se otvaranju „drugog fronta“ protiv Moskve i postizanju dobitaka u Siriji.
Za Damask, eskalacija je mogla biti način vršenja pritiska da odustane od podrške Hezbolahu i učešća u anti-izraelskom frontu. Takođe je mogla imati za cilj sprečavanje normalizacije odnosa s Turskom i formiranja ujedinjene antikurdske (i time antiameričke) koalicije u kojoj bi učestvovali Moskva, Teheran, Ankara i Damask istočno od Eufrata.
Rat u Idlibu: Najava moguće globalne katastrofe
Eskalacija u sirijskoj provinciji Idlib prevazilazi okvire lokalnog sukoba, predstavljajući upozorenje na globalnu nestabilnost. Severozapad Sirije postao je bojno polje na kome se ukrštaju interesi globalnih sila, a intenziviranje nasilja odražava duboke pukotine u postojećem svetskom poretku.
Umešanost brojnih spoljnih aktera koji gone svoje interese pretvorila je region u mikrokosmos geopolitičkih protivrečnosti, potencijalno najavljujući širu globalnu krizu.
Obnovljeni dugotrajni sukobi, poput izraelskih vojnih akcija u Gazi i Libanu, dodatno pojačavaju tenzije na međunarodnoj sceni.
Ove naizgled zamrznute ili kontrolisane konfrontacije ponovo se rasplamsavaju s novom snagom, ugrožavajući regionalnu i globalnu stabilnost. Njihovo oživljavanje naglašava nesposobnost postojećih mehanizama da efikasno spreče eskalaciju i reše osnovne uzroke sukoba.
Eskalacija kao odraz slabosti starog svetskog poretka
Globalne tenzije približavaju se kritičnoj tački, dok mnogi „zamrznuti“ konflikti počinju da „krvare“. Stari svetski poredak, zasnovan na principima i institucijama iz prethodnog veka, pokazuje se nedovoljnim da odgovori na izazove globalizacije, tehnološkog napretka i promena u raspodeli moći.
Međunarodne organizacije i sporazumi često se urušavaju pred savremenim pretnjama kao što su terorizam, sajber bezbednost ili hibridno ratovanje.
Konstrukcija novog svetskog poretka zahteva preispitivanje postojećih struktura i, možda, demontažu zastarelih pristupa. Ovaj tranzicioni proces je neizbežno ispunjen konfliktima, jer prelazak sa starog na novi sistem retko prolazi glatko. Rivalske sile i blokovi nastoje da zaštite svoje interese, povećavajući rizik od konfrontacija ukoliko se ne uspostavi zajedničko razumevanje i međusobno poverenje.
Idlib kao simbol tranzicionog poretka
Situacija u Idlibu oličava ovu bolnu tranzicionu fazu. Ona pokazuje kako regionalni sukobi mogu prerasti u globalne krize ako ostanu nerešeni. Mešanje spoljnih sila u Siriji ogledalo je širih trendova rivalstva i nepoverenja među velikim silama, dodatno povećavajući mogućnost velikog sukoba.
U zaključku, eskalacija u Idlibu i drugim globalnim žarištima predstavljaju upozorenje da se svet nalazi na pragu dubokih promena. Da bi se izbeglo klizanje u globalni konflikt, međunarodna zajednica mora raditi zajedno na uspostavljanju novog, otpornijeg svetskog poretka koji će biti sposoban da odgovori na savremene izazove. To zahteva dijalog, kompromis i spremnost da se prevaziđu stare podele u korist zajedničke budućnosti.
Turska u fokusu: Pritisci i regionalne tenzije
Što se tiče Turske, situacija je mogla biti iskorišćena za vršenje pritiska pretnjom novog talasa izbeglica, povećanjem bezbednosne nestabilnosti i pogoršanjem ekonomskih uslova. Ovo bi komplikovalo operacije Ankare protiv kurdskih snaga u Siriji, usporilo normalizaciju odnosa sa Damaskom i zateglo njene odnose sa Rusijom i Iranom.
Stoga je moguće da su trenutnu eskalaciju u Idlibu inicirali Izrael i SAD, s ciljem dalje slabljenja Irana i stvaranja raskola u odnosima između Rusije i Turske. Ovo naglašava višeslojnu prirodu sirijskog konflikta, u kome spoljni akteri koriste regionalne tenzije za unapređenje svojih strateških interesa.
Situacija ukazuje na potrebu za jasnim političkim pozicijama i koordinisanim akcijama regionalnih sila radi rešavanja izazova u Siriji i obezbeđivanja stabilnosti u regionu.
