Pre 622 godina na polju Čubuk, nedaleko od Angore (današnje prestonice Republike Turske – Ankare), odigrala se bitka u kojoj su se sudarile vojske tada dva najmoćnija vladara sveta. Pobeda Mongola (Tatara) nad Osmanlijama zaustavila je na duže vreme do tada nezaustavljivu ekspanziju Osmanske imperije. Sudbina je htela da u ovoj bici značajnu ulogu imaju i Srbi.
Posle Kosovske bitke osmanska država kojom je vladao sultan Bajazit I Jildirim (Munja) nalazila se u naletu, kako na evropskom, tako i na azijskom tlu. Zahvaljujući mudroj politici kneginje Milice, a potom i kneza Stefana Lazarevića, kao i velikoj pomoći kneginje Olivere, Srbija se u to vreme našla izvan dometa nezadrživog nadiranja Osmanlija.
„Nešto malo posle kosovske bitke, koja se desila 1389. godine, došao je kod Bajazita Stefan, sin cara Lazara, da mu se zakune na vernost i Bajazit je sa njim zaključio ugovor. Prema ovom ugovoru Stefan je bio obavezan da dođe Osmanlijama u pomoć u svakom njihovu ratu sa 20.000 vojnika, kojima je lično morao komandovati.“
Hamer, knjiga 6, str. 259.
Bitka:
U centralnom delu osmanskih trupa nalazili su se janičari pod komandom Hasan−age,a pod direktnom komandom samog Bajazita, njegova tri sina (Musa, Mustafa i Isa) kao i spahijska konjica i silahšari (najamnici iz Rumelije). Levim krilom, na kome su se nalazili i karatatarski laki konjanici, komandovao je Bajazitov sin, princ Sulejman Čelebija,a desnim krilom, Despot Stefan Lazarević. Po nekim izvorima na srpskoj strani je bio i Jovan Kastriota (otac Skenderbega) koji je predvodio serbsko plemstvo iz Epira.
„Stvarno, ne može se precizirati snaga srpske vojske u bici kod Ankare. Ministar finansija, Mustafa paša, u svojoj knjizi „Rezultat događaja“ kaže da ih je bilo 8.000. Srpski istoričar Konstantin Filozof,kaže da je despot Stefan lično komandovao ovom vojskom, ali ne daje preciznost o njenoj brojnoj jačini.“
Đeneral Emerhalis, str 94 (prevod Novica B. Rakočević)
„A, Peazit (Bajazit) vezavši kao zakletvom Temira (Timura) da ga neće napasti dok se najbolje moguće ne pripremi, sakupio je koliko je mogao veću vojsku, uključivši svoje kopljanike (telohranitelje) Tribale (Srbe), kojih je bilo oko deset hiljada, o kojima je imao visoko mišljenje kao onima koji su, gde god da se našli, bili hrabri ljudi.“
Laonik Halkokondil, str. 75.
Bitka je otpočela ujutro, napadom Tamerlanovog levog na Bajazitovo desno krilo i njihovim opkoljavanjem.
Međutim, zahvaljujući Stefanovoj komandi i snazi njegovih oklopnika, ovaj napad i obuhvat ne samo da je razbijen, nego su srpski oklopnici čak krenuli i u energično gonjenje protivnika. Tatarski ratnici dali su se u beg pred nezadrživim naletom oklopnika. Plašeći se odvajanja od glavnine, Bajazit je naredio desnom krilu da se povuče na početne položaje.
„Na desnom krilu srpske snage koje su bile došle u pomoć
prešle su u kontra napad zajedno sa anadolskim timarima i boreći se veoma herojski one su nekoliko puta odbacile nazad nadmoćnije Tamerlanove snage, nanoseći im vrlo velike gubitke.“
Đeneral Emerhalis, str. 129.
Napad Tamerlanovog desnog krila na osmansko levo krilo, njihovo opkoljavanje potpomognuto izdajstvom karatatarske konjice, koja je prešla na Tamerlanovu stranu, znatno su poljuljali moral Osmanlija. Na toj strani čak ni pomoć osmanlijske rezerve nije znatno popravila stvari. U središnjem delu poretka, janičari su strelama odbili prvi udar Tatara, ali su ovi, uz pojačanje iz rezerve uspeli da pritisnu janičare i Bajazitov centar. Taj pritisak dobio je svoju konkretizaciju kada su preostala tatarska plemena prešla na Tamerlanovu stranu, na poziv svojih poglavica koje su ranije našle utočište kod Tamerlana. Napredovanje janičara sa otkrivenim krilima dovelo je do ogromnih gubitaka u njihovim redovima.
Srpski oklopnici uspeli su još jednom da odbiju napade Tatara, ali su usled nove situacije na bojištu ostali odsečeni od centra i glavnine Bajazitovih trupa. I tako izolovani, Srbi su se borili toliko srčano da je Tamerlan bio zadivljen njihovom borbom… „Od svih Bajazitovih evropskih (balkanskih) vazalnih vojnih
snata, opisuje samo kako su se držali Srbi. A Tribali, pošto su bili hrabri ljudi, borahu se ovde vredno pomena i prodirući [silno) u Čagataje, polomiše koplja i bijahu boj žestoko, držeći se zadatka.“
Laonik Halkokondil, str 77.
„Srbi su već bili odvojeni od dela vojske kojom je komandovao Bajazit, kada je njihov hrabri vođa, Stefan, na čelu svoje teško naoružane konjice, poveo manji deo konjice i probio put kroz neprijatelja i tako stigao do sultana savetovao mu je da se povuče. Videvši herojsku hrabrost Srba, Timur je povikao: Ovi derviši se bore kao lavovi.“
Hamer, str. 91, izdanje na francuskom jeziku, Hamer ovde citira Nešrija
Kasnije su ga izvestili da su ti oklopnici sa crnim lamberkinima na kojima su zlatom bili izvezeni krstovi, nošenim u spomen kosovske žrtve Stefanovog oca, Svetog kneza Lazara, zapravo hrišćani. Tamerlan je i dalje bio zadivljen njihovom borbom, mada se i sam pitao zašto tako revnosno ratuju u korist Osmanlija.
Na kraju, opkoljen na centru, Bajazit je i dalje pružao otpor s malobrojnim pripadnicima najelitnijih osmanskih trupa. Sulejmanovo krilo, da bi izbeglo uništenje, krenulo je da se povlači u pravcu Bruse. Stefanovi oklopnici i drugi preživeli ratnici sa njegovog krila (među kojima i ostali Srbi) nastavili su da pružaju žestok otpor i odolevaju opkoljavanju. Najmanje jednom, a možda i sva tri puta, kako pripovedaju neki izvori, srpski oklopnici uspevali su da se probiju kroz obruč do opkoljenog Bajazita. Nisu uspevali da mu pomognu u odbrani, ali je Stefan svome zetu nudio da ga uz zaštitu svojih oklopnika izvuče iz obruča.
„Silni tatarski vojnici su popadali od oštrice mača i od kopalja srpske vojske, a knez Stefan, videći Bajazita opkoljena, triput je ulazio u borbu da ga oslobodi,
a što nije uspeo, nije čudno, šta je mogao učiniti u tolikim tisućama i desetinama tisuća bez volje Božje?“
Konstantin Filozof str. 31.
Bajazit nije pristajao ni ranije u toku bitke na predloge svojih komandanata da se povuče, pa ni sada nije prihvatio Stefanov predlog da ga spase.
Posle toga, Stefan Lazarević je odlučio da srpski kontingent povede u povlačenje u pravcu Bruse, ne bi li ga spasao od poraza i uništenja. Stefan se kretao u pravcu Bruse (danas Bursa) ne bi li zaštitio Bajazitovog sina Sulejmana, ali glavni razlog za to bilo je to što se u njemu nalazila i Stefanova sestra, srpska princeza i osmanska sultanija, Olivera. Moguće je da je Stefana u tom pravcu upućivao i sam Bajazit, odbijajući pomoć za sebe. Birao je spas za Oliveru, a sebi smrt u borbi.
Stefan se usled gonjenja od strane Tatara, povlačio uz neprestanu borbu. To ga je, bez sumnje, usporavalo i nije stigao na vreme u Brusu, gde su Tatari već zarobili Oliveru. Na putu između Angore i Bruse i danas postoji toponim pod nazivom Srp−gazi (Srpski pobednik) koji svedoči o tome da je na tom mestu izgleda došlo do najvećeg sukoba Srba i tatarske potere. Možda je upravo tu Stefan bio ranjen u ruku (kako o tome svedoče mnogi izvori) a sam je, u ličnom okršaju, teško ranio jednog od Tamerlanovih sinova.
„Srbski letopisac kazuje da je Stefan vojevao s Bajazitom na Demira (Timur, Tamerlan) kod Ankare, gde je propao Bajazit, a Demir zauze sva njegova, a k tima zapleni i ženu njegovu Despinu (Oliveru), koju je ispitao Demir od koji je roditelja, i kad je doznao da je sestra Despota Stefana, začudio se, jer je vidio ovoga vrlinu, i junaštvo, kako je svoje izbavljao i kako je pobeđivao u boju; i zato je nju obdario i čestno držao, a despotu je pomirljive reči govorio i k svojoj ga je strani sklanjao; a i Despot isto je tako mirno odgovorio; pa je otišao u Carigrad i otud bude ispraćen u Sarmaciju, i s velikom čašću bude primljen od tamošnjeg gospodara vojvode Mirče, koji ga je do njegove zemlje ispratio.“
Safarik. Pamatky. Kratke letopisi, str. 62. „Tada dovedoše pred kana cara Bajazita i naredi mu kan da sedi daleko prema njemu; naredi isto tako da se dovede i Despina, njegova žena, kojoj kan naredi da stoji pred njim i da mu vino služi. A to je zato učinio da bi se car Bajazit jedio i da više ne vodi sa sobom ženu u rat. Nije mu mislio nikakvo zlo učiniti, nego je hteo da ga pošalje u njegovu zemlju sa svim njegovim ljudima. Videći kako njegova žena služi drugoga, car Bajazit se iz velike žalosti sam otrova svojim prstenom, jer je imao kamen tako čudne moći da mu je, dokle ga je imao na ruci, bio od velike pomoći u raznim stvarima, ali kada je koga hteo da umori bez bola, onda je pripremao onaj kamen tako da je iz sebe ispuštao otrov, ili je u prstenu ispod kamena imao otrov. I tako, uzevši ovaj prsten u usta, pošto ga je podržao jedan časak, umre. Kad veliki kan vide tako zlo delo, da se car sam otrovao, reče na svom jeziku: „Jabanu katil gendisine kimiždir“, kao kad bi rekao: „Čudan čovek, što se sam umorno; ja sam ga hteo pustiti da ide časno svome domu i žao mi je što se tako gadno otrovao“. A onda, otpremivši pošteno sve njegove ljude i Despinu, naredi da je otprate natrag u Brusu, u zemlju.
Tako se završio ovaj turski rat s velikim kanom.“
Konstantin Mihailović, str. 101.
Iz zatočeništva je puštena i princeza Olivera. Znajući čija je ona sestra, i duboko poštujući junaštvo njenog brata, Tamerlan se i prema srpskoj kneginji odnosio s poštovanjem. Stefan je još iz Carigrada Tamerlanu uputio misiju na čelu s poverljivim Turčinom Ajdinom, koja je trebalo da ugovori uobičajeni otkup princeze. Daleko od sopstvenog novca, a od ranije nepoverljiv prema Dubrovčanima, Stefan je odmah počeo da priprema pozajmicu od Đenovljana, kako bi prikupio dovoljno sredstava za otkup voljene sestre. Međutim, po svemu sudeći, Tamerlan je Oliveru pustio na slobodu bez otkupa. Tako je još jednom odao počast sjaju Stefanovog oružja. Olivera se u Srbiju vratila tokom prve polovine 1403. godine. Provela je neko vreme u Manastiru Manastirica, pokraj Kladova, a potom se naselila u novoj srpskoj prestonici, Beogradu. Grgur Branković, koji je takođe bio zarobljen u Angorskoj bici, oslobođen je kasnije, kada je za njega bio plaćen otkup. Veliki broj zarobljenih pripadnika osmanlijske vojske pobijen je po naredbi Tamerlana. Među njima nije bilo Srba, jer ih je Tamerlan oslobodio, vrativši im i konje i oružje. U zatočeništvu je zadržao samo oko sedamdeset Srba, pripadnika inženjerijskih jedinica, koje je odveo sa sobom u Samarkand. Koristio ih je za izgradnju nekih objekata, a na slobodu su ih pustili Tamerlanovi naslednici, posle njegove smrti 1405. godine.
„Godine 804 (1402) Emir Timur Gurgan Bog da mu potomstvu podijeli ne manju slavu, pobijedi pod Angorom sultana Bajazita, sina sultana Murata. Što od Bajazitove vojske ne poginu, pade u ropstvo Emiru Timuru Gurganu: Tesalaca i Tračana deset hiljada, Arapa petnaest hiljada, Tatara dvadeset hiljada i osam hiljada Srba. I zapovjedi Emir Timur Gurgan, u pravednom gnjevu, da se posijeku svih deset hiljada Tesalaca i Tračana, svaki drugi od petnaest hiljada Arapa i svaki peti od dvadeset hiljada Tatara, a nikon da se ne posiječe od Srba. Jer, reče Emir Timur Gurgan, nije vidio boljih junaka ni u Mogulistanu, ni u Norezmu, ni u Perziji, ni u Armeniji, ni u Ruskoj zemlji na Volgi, ni u Indiji ni pod Bagdadom. I povedavši u ropstvo sve, koje nije posjekao, zapovjedi, da se Srbi odmah puste u svoj kraj i da im se ne uzima ní oružje, ni konji ni oprema konjska. Samo ne htjede pustiti sedamdeset Srba vještih gradnji kamenih mostova, kula i bogomolja, jer mu rekoše Grci, koji bijahu stigli iz Konstantinopolja s darovima, da su Srbi vješti kao i majstori iz Venecije.“ Kosta Mandić, Novi Behar, Iz doline Kaška-darje u Samarkand, str. 400.
