Пре 622 година на пољу Чубук, недалеко од Ангоре (данашње престонице Републике Турске – Анкаре), одиграла се битка у којој су се судариле војске тада два најмоћнија владара света. Победа Монгола (Татара) над Османлијама зауставила је на дуже време до тада незаустављиву експанзију Османске империје. Судбина је хтела да у овој бици значајну улогу имају и Срби.
После Косовске битке османска држава којом је владао султан Бајазит I Јилдирим (Муња) налазила се у налету, како на европском, тако и на азијском тлу. Захваљујући мудрој политици кнегиње Милице, а потом и кнеза Стефана Лазаревића, као и великој помоћи кнегиње Оливере, Србија се у то време нашла изван домета незадрживог надирања Османлија.
„Нешто мало после косовске битке, која се десила 1389. године, дошао је код Бајазита Стефан, син цара Лазара, да му се закуне на верност и Бајазит је са њим закључио уговор. Према овом уговору Стефан је био обавезан да дође Османлијама у помоћ у сваком њихову рату са 20.000 војника, којима је лично морао командовати.“
Хамер, књига 6, стр. 259.
Битка:
У централном делу османских трупа налазили су се јаничари под командом Хасан−аге,а под директном командом самог Бајазита, његова три сина (Муса, Мустафа и Иса) као и спахијска коњица и силахшари (најамници из Румелије). Левим крилом, на коме су се налазили и карататарски лаки коњаници, командовао је Бајазитов син, принц Сулејман Челебија,а десним крилом, Деспот Стефан Лазаревић. По неким изворима на српској страни је био и Јован Кастриота (отац Скендербега) који је предводио сербско племство из Епира.
„Стварно, не може се прецизирати снага српске војске у бици код Анкаре. Министар финансија, Мустафа паша, у својој књизи „Резултат догађаја“ каже да их је било 8.000. Српски историчар Константин Филозоф,каже да је деспот Стефан лично командовао овом војском, али не даје прецизност о њеној бројној јачини.“
Ђенерал Емерхалис, стр 94 (превод Новица Б. Ракочевић)
„А, Пеазит (Бајазит) везавши као заклетвом Темира (Тимура) да га неће напасти док се најбоље могуће не припреми, сакупио је колико је могао већу војску, укључивши своје копљанике (телохранитеље) Трибале (Србе), којих је било око десет хиљада, о којима је имао високо мишљење као онима који су, где год да се нашли, били храбри људи.“
Лаоник Халкокондил, стр. 75.
Битка је отпочела ујутро, нападом Тамерлановог левог на Бајазитово десно крило и њиховим опкољавањем.
Међутим, захваљујући Стефановој команди и снази његових оклопника, овај напад и обухват не само да је разбијен, него су српски оклопници чак кренули и у енергично гоњење противника. Татарски ратници дали су се у бег пред незадрживим налетом оклопника. Плашећи се одвајања од главнине, Бајазит је наредио десном крилу да се повуче на почетне положаје.
„На десном крилу српске снаге које су биле дошле у помоћ
прешле су у контра напад заједно са анадолским тимарима и борећи се веома херојски оне су неколико пута одбациле назад надмоћније Тамерланове снаге, наносећи им врло велике губитке.“
Ђенерал Емерхалис, стр. 129.
Напад Тамерлановог десног крила на османско лево крило, њихово опкољавање потпомогнуто издајством карататарске коњице, која је прешла на Тамерланову страну, знатно су пољуљали морал Османлија. На тој страни чак ни помоћ османлијске резерве није знатно поправила ствари. У средишњем делу поретка, јаничари су стрелама одбили први удар Татара, али су ови, уз појачање из резерве успели да притисну јаничаре и Бајазитов центар. Тај притисак добио је своју конкретизацију када су преостала татарска племена прешла на Тамерланову страну, на позив својих поглавица које су раније нашле уточиште код Тамерлана. Напредовање јаничара са откривеним крилима довело је до огромних губитака у њиховим редовима.
Српски оклопници успели су још једном да одбију нападе Татара, али су услед нове ситуације на бојишту остали одсечени од центра и главнине Бајазитових трупа. И тако изоловани, Срби су се борили толико срчано да је Тамерлан био задивљен њиховом борбом… „Од свих Бајазитових европских (балканских) вазалних војних
сната, описује само како су се држали Срби. А Трибали, пошто су били храбри људи, бораху се овде вредно помена и продирући [силно) у Чагатаје, поломише копља и бијаху бој жестоко, држећи се задатка.“
Лаоник Халкокондил, стр 77.
„Срби су већ били одвојени од дела војске којом је командовао Бајазит, када је њихов храбри вођа, Стефан, на челу своје тешко наоружане коњице, повео мањи део коњице и пробио пут кроз непријатеља и тако стигао до султана саветовао му је да се повуче. Видевши херојску храброст Срба, Тимур је повикао: Ови дервиши се боре као лавови.“
Хамер, стр. 91, издање на француском језику, Хамер овде цитира Нешрија
Касније су га известили да су ти оклопници са црним ламберкинима на којима су златом били извезени крстови, ношеним у спомен косовске жртве Стефановог оца, Светог кнеза Лазара, заправо хришћани. Тамерлан је и даље био задивљен њиховом борбом, мада се и сам питао зашто тако ревносно ратују у корист Османлија.
На крају, опкољен на центру, Бајазит је и даље пружао отпор с малобројним припадницима најелитнијих османских трупа. Сулејманово крило, да би избегло уништење, кренуло је да се повлачи у правцу Брусе. Стефанови оклопници и други преживели ратници са његовог крила (међу којима и остали Срби) наставили су да пружају жесток отпор и одолевају опкољавању. Најмање једном, а можда и сва три пута, како приповедају неки извори, српски оклопници успевали су да се пробију кроз обруч до опкољеног Бајазита. Нису успевали да му помогну у одбрани, али је Стефан своме зету нудио да га уз заштиту својих оклопника извуче из обруча.
„Силни татарски војници су попадали од оштрице мача и од копаља српске војске, а кнез Стефан, видећи Бајазита опкољена, трипут је улазио у борбу дa гa ослободи,
а што није успео, није чудно, шта је могао учинити у толиким тисућама и десетинама тисућа без воље Божје?“
Константин Филозоф стр. 31.
Бајазит није пристајао ни раније у току битке на предлоге својих команданата да се повуче, па ни сада није прихватио Стефанов предлог да га спасе.
После тога, Стефан Лазаревић је одлучио да српски контингент поведе у повлачење у правцу Брусе, не би ли га спасао од пораза и уништења. Стефан се кретао у правцу Брусе (данас Бурса) не би ли заштитио Бајазитовог сина Сулејмана, али главни разлог за то било је то што се у њему налазила и Стефанова сестра, српска принцеза и османска султанија, Оливера. Могуће је да је Стефана у том правцу упућивао и сам Бајазит, одбијајући помоћ за себе. Бирао је спас за Оливеру, а себи смрт у борби.
Стефан се услед гоњења од стране Татара, повлачио уз непрестану борбу. То га је, без сумње, успоравало и није стигао на време у Брусу, где су Татари већ заробили Оливеру. На путу између Ангоре и Брусе и данас постоји топоним под називом Срп−гази (Српски победник) који сведочи о томе да је на том месту изгледа дошло до највећег сукоба Срба и татарске потере. Можда је управо ту Стефан био рањен у руку (како о томе сведоче многи извори) а сам је, у личном окршају, тешко ранио једног од Тамерланових синова.
„Србски летописац казује да је Стефан војевао с Бајазитом на Демира (Тимур, Тамерлан) код Анкаре, где је пропао Бајазит, а Демир заузе сва његова, а к тима заплени и жену његову Деспину (Оливеру), коју је испитао Демир од који је родитеља, и кад је дознао да је сестра Деспота Стефана, зачудио се, јер је видио овога врлину, и јунаштво, како је своје избављао и како је побеђивао у боју; и зато је њу обдарио и честно држао, а деспоту је помирљиве речи говорио и к својој га је страни склањао; а и Деспот исто је тако мирно одговорио; па је отишао у Цариград и отуд буде испраћен у Сармацију, и с великом чашћу буде примљен од тамошњег господара војводе Мирче, који га је до његове земље испратио.“
Safarik. Pamatky. Kratke letopisi, str. 62. „Тада доведоше пред кана цара Бајазита и нареди му кан да седи далеко према њему; нареди исто тако да се доведе и Деспина, његова жена, којој кан нареди да стоји пред њим и да му вино служи. А то је зато учинио да би се цар Бајазит једио и да више не води са собом жену у рат. Није му мислио никакво зло учинити, него је хтео да га пошаље у његову земљу са свим његовим људима. Видећи како његова жена служи другога, цар Бајазит се из велике жалости сам отрова својим прстеном, јер је имао камен тако чудне моћи да му је, докле га је имао на руци, био од велике помоћи у разним стварима, али када је кога хтео да умори без бола, онда је припремао онај камен тако да је из себе испуштао отров, или је у прстену испод камена имао отров. И тако, узевши овај прстен у уста, пошто га je подржао један часак, умре. Кад велики кан виде тако зло дело, да се цар сам отровао, рече на свом језику: „Јабану катил гендисине кимиждир“, као кад би рекао: „Чудан човек, што се сам уморно; ја сам га хтео пустити да иде часно своме дому и жао ми је што се тако гадно отровао“. А онда, отпремивши поштено све његове људе и Деспину, нареди да је отпрате натраг у Брусу, у земљу.
Тако се завршио овај турски рат с великим каном.“
Константин Михаиловић, стр. 101.
Из заточеништва је пуштена и принцеза Оливера. Знајући чија је она сестра, и дубоко поштујући јунаштво њеног брата, Тамерлан се и према српској кнегињи односио с поштовањем. Стефан је још из Цариграда Тамерлану упутио мисију на челу с поверљивим Турчином Ајдином, која је требало да уговори уобичајени откуп принцезе. Далеко од сопственог новца, а од раније неповерљив према Дубровчанима, Стефан је одмах почео да припрема позајмицу од Ђеновљана, како би прикупио довољно средстава за откуп вољене сестре. Међутим, по свему судећи, Тамерлан је Оливеру пустио на слободу без откупа. Тако је још једном одао почаст сјају Стефановог оружја. Оливера се у Србију вратила током прве половине 1403. године. Провела је неко време у Манастиру Манастирица, покрај Кладова, а потом се населила у новој српској престоници, Београду. Гргур Бранковић, који је такође био заробљен у Ангорској бици, ослобођен је касније, када је за њега био плаћен откуп. Велики број заробљених припадника османлијске војске побијен је по наредби Тамерлана. Међу њима није било Срба, јер их је Тамерлан ослободио, вративши им и коње и оружје. У заточеништву је задржао само око седамдесет Срба, припадника инжењеријских јединица, које је одвео са собом у Самарканд. Користио их је за изградњу неких објеката, а на слободу су их пустили Тамерланови наследници, после његове смрти 1405. године.
„Године 804 (1402) Емир Тимур Гурган Бог да му потомству подијели не мању славу, побиједи под Ангором султана Бајазита, сина султана Мурата. Што од Бајазитове војске не погину, паде у ропство Емиру Тимуру Гургану: Тесалаца и Трачана десет хиљада, Арапа петнаест хиљада, Татара двадесет хиљада и осам хиљада Срба. И заповједи Емир Тимур Гурган, у праведном гњеву, да се посијеку свих десет хиљада Тесалаца и Трачана, сваки други од петнаест хиљада Арапа и сваки пети од двадесет хиљада Татара, а никон да се не посијече од Срба. Јер, рече Емир Тимур Гурган, није видио бољих јунака ни у Могулистану, ни у Норезму, ни у Перзији, ни у Арменији, ни у Руској земљи на Волги, ни у Индији ни под Багдадом. И поведавши у ропство све, које није посјекао, заповједи, да се Срби одмах пусте у свој крај и да им се не узима нí оружје, ни коњи ни опрема коњска. Само не хтједе пустити седамдесет Срба вјештих градњи камених мостова, кула и богомоља, јер му рекоше Грци, који бијаху стигли из Константинопоља с даровима, да су Срби вјешти као и мајстори из Венеције.“ Коста Мандић, Нови Бехар, Из долине Кашка-дарје у Самарканд, стр. 400.
