Свети Нектарије Егински је један од најпоштованијих светитеља у Грчкој и целом православном свету. Његов живот је велики пример светости којем би требало да тежимо, а познат је као велики чудотворац, и за време свог земног живота и после упокојења. Небројено пута је даровао исцељење од рака и других болести. И што је најважније, многе душе је привео Христу.
У част стогодишњице упокојења великог светитеља, представљамо неколико примера његових безбројних чуда.
Као и сви светитељи, Свети Нектарије је веома волео природу. Овде, на Егини, посадио је 5.000 кедрова, а монахиње су следиле његов пример. Зато је острво тако зелено. Мајка Атанасија, монахиња манастира, желела је да посади једно од ових дрвећа на месту где се сада налази његов гроб. Чула је глас: „Не сади кедар овде. Помери се мало уназад, остави простор за гроб.“ Ово се догодило три пута, па је отишла да пита Светог Нектарија. Он је одговорио: „Да, ово ће бити место мог гроба.“ И заиста, када су сахранили светитеља, једино погодно место се испоставило да је близу олтара, где се сада налазе његове мошти.
Монахиње које служе у келији светитеља су пријатељске и могу нам много тога рећи о земном животу светитеља и о његовим посмртним чудима, која, према њиховим речима, све више и више бивају. „Чуда овде на Егини су као ‘добар дан!’ Обична су и скоро свакодневна за нас, али природна и пријатна.“ Затим додају, сасвим озбиљно: „Али не треба трчати за чудима. Најважније чудо је покајање. Сва остала чуда помажу да дођемо до њега. Дакле, нема ‘православне изложбе магије’, чуда нису средство за материјалну корист. Ако вам требају милиони, ако је то корисно за ваше спасење, Бог ће вам дати; не брините. Или атлетско тело. Материјално треба да служи духовном, а не обрнуто. Главна чудо је промена ума и живота у смеру Христа.“ Ово је била велика утеха: Од првих сати на Егини, чуо сам најважније. Мајке заиста не желе да буду фотографисане и апсолутно не желе да се њихова имена спомињу – траже молитве и то је то.
Монахиње су испричале следеће приче:
Не бој се!
Људи често виђају Светог Нектарија. Чак и не познавајући га, не молећи му се, не тражећи ништа, примају тражену помоћ његовим молитвама – таквих је сведочанстава много.
Не тако давно, двојица наших радника видели су да неки ходочасници уђу у светитељеву келију, међу којима и жена која је са сином дошла из Африке. Дошла је у Грчку да посети сина који студира у Солуну, а заједно су дошли овде на Егину. Чим је ушла, зауставила се. Иако се могло видети да је свесна, била је потпуно непомична. Једна од сестара је отрчала до сестре Марије да је замоли да јој да свете воде како би јој помогла. Вратила се, а жена је почела да се креће и мало прича. Њен син је преводио за њу: Дошла је у Грчку, остављајући своје 16-годишње дете са тешким раком мозга код куће у Африци – скоро да није било наде. И сада, чим је ушла у келију, отворила су се бочна врата и, како је причала, изишао је старешина у зеленој одежди. Није могла да зна да ми овде чувамо његове зелене одежде – први пут је била на Егини, а осим тога, није чула ништа о светитељу. Рекао јој је: „Не бој се, све ће бити у реду са твојим сином. Касније нас је позвала из Африке да нам каже да се вратила да нађе сина потпуно здравог.
-Видео сам једног оца како ставља свог младог сина на кревет Светог Нектарија. Дечак се играо, скачући по кревету, док се отац молио. Како би требало да схватим ово? Локални обичаји у поштовању светитеља?
-Једноставно је. Овај кревет је некада припадао и баки Светог Нектарија. Неколико месеци пре смрти, његов нећак је дошао да га посети и видео је да је веома болестан и да нема ни кревет – био је само мали кревет који је сам направио. Тада му је нећак донео овај кревет који је породица донела са собом када се селила из Мале Азије у Атину. И у последњим месецима свог земаљског живота, Свети Нектарије, болестан од рака, лежао је на овом кревету.
Знамо да има благодат пред Господом да заступа за исцељење људи који се искрено обраћају Богу. И знамо да се многи људи који пате од рака обраћају њему за молитвену помоћ. И овде својим очима видимо како људи примају ову помоћ – не само у борби са раком, наравно, већ и са другим болестима. И опседнути су потпуно излечени, парализовани устају и многи други добијају помоћ која им је толико потребна. Неки одмах, а неки постепено – то стално видимо. Питајте друге монахиње.
На пример, цели аутобуси увек долазе из Србије – ходочасници долазе са благословом српских епископа. Последњи пут је било троје инвалида међу њима – двоје од њих су устало из својих инвалидских колица и отишло до гроба светитеља својим ногама. Пре тога су били практично приковани за своја колица. Ово је све видљив доказ Божије помоћи и благослова.
А традиција стављања деце на кревет успостављена је од стране самог Светог Нектарија. Некада је то било забрањено. Монахиње су строго водиле рачуна да нико не седи на кревету, а посебно да деца не скачу по њему, што је разумљиво. Онда је једног дана неко наивно дете, несвесно наших строгих правила, мирно село на кревет. Једна од строгих монахиња је притрчала ка њему: „Шта радиш седећи тамо?! Устани одмах!“ Дечак је одговорио: „Како могу да одем? Овај свештеник ми је рекао да седим са њим, па је боље да седим са њим.“
Ово није био дечји трик: Лаж се увек може препознати по очима и гласу, али ово дете је имало чисте очи и говорило самоуверено. А зашто би дете желело да седи на једном месту? Радије би трчало по башти, него седело на неком малом кревету. Он је заиста био у разговору са невидљивим и веома љубазним свештеником. Тако смо научили да је сам светитељ много благ и љубазан према својим гостима, без обзира на ове наредбе, правила, па чак и маштања. Нисмо овде да плашимо људе својом строгошћу, већ да отерамо мрачне силе од људских срца својом хришћанском добротом, која је била својствена Светом Нектарију и коју смо и ми позвани да развијамо у себи. Бог нам помогао у томе.
– Чудесни химна „Агни Партене“ – „О Пречиста Дјево“ – позната је далеко изван граница Егине и Грчке. Каква је прича о томе како је до тога дошло? Да ли је истина да је Свети Нектарије примио свитак са текстом из руку Пресвете Богородице, као што се, према предању, догодило са Светим Романом Мелодистом приликом писања кондака Рођења Христовог?
– Не, то није тачно. Сам је написао химну – наравно, не без помоћи Пресвете Богородице, коју је веома поштовао. Што се тиче јављања Пресвете Богородице Светом Нектарију, као што се догодило са Светим Серафимом Саровским, он се вероватно може назвати миљеником Богородице, јер му се она јављала много пута током његовог земног живота. На пример, икона Богородице која је насликана на Атосу на захтев старца урађена је тачно онако како је он тражио – баш како му је јавила Пресвета Дјева. Атонски иконописац из Светог Даниловог скита насликао ју је према опису Светог Нектарија. А светитељ је написао 5.000 химни у част Богородице пред овом иконом. 5.000 кедара – 5.000 химни.
– Мати, рекли сте да се Свети Нектарије може назвати миљеником Богородице. Имао је посебно поштовање према Пресветој Богородици.
– Да, то је тачно. У молитви, Свети Нектарије се увек обраћао њој формално. Говорио би: „О Госпођо, Пресвета Богородице, усрдно те молимо да се обратиш свом Сину са тако скромном молбом“, и тако даље. Било је и детињасте једноставности и свете смелости. На пример, након таквог обраћања, рекао би у молитви: „Само, опрости ми, о Госпођо, али нам је то одмах потребно. Немамо времена ни енергије, а без твоје помоћи биће лоше.“ Свети Нектарије је био храбар у молитви. Имао је ту вештину и добро срце васпитано у тузи. Постоји јаз између дрскости и смелости – Свети Нектарије је имао смелу, а не дрску душу. Морамо да се трудимо да достигнемо такве висине.
Када Свети Нектарије исцели тело, он такође исцељује душу. Један пар нам је недавно испричао о свом чуду. Као хришћани који су престали да практикују веру, удаљили су се од Цркве, престали су да иду на богослужења и да учествују у њеном животу, и скоро потпуно заронили у амбис светског живота. „Зарад ситости, заборавили су Бога“, како је тужно признао мушкарац. Нажалост, то се дешава. Муж је сањао: острво Егина, келија Светог Нектарија, мали прозор изнад кревета кроз који су давали храну светитељу. Прозор је био отворен, кроз који је један мршав, веома тужан монах гледао у младог човека и рекао са уздахом: „У потпуности си заборавио на мене.“ Младић је рекао са изненађењем: „Ко си ти, оче?“ „Ја сам Свети Нектарије. Морао си да дођеш да ме видиш.“
Пре тога, породица не само да никада није била на острву, него су једва чули нешто о Светом Нектарију – само су знали да постоји такав светитељ. Пар је дошао овде, видео острво, келију и манастир – све је било тачно оно како је мужу приказано у сну. Дуго су се молили на моштима Светог Нектарија у цркви. Какав је утицај имала њихова молитва, не знамо, али од тада породица често долази на острво. Волимо да мислимо да су сада активни у животу Цркве.
Девојка из Санкт Петербурга недавно је послала писмо у којем каже да је дуго боловала од меланома. Била је далеко од црквеног начина живота. Али опет – колико зависи од наших сопствених напора, од наших сопствених корака ка Богу!
Један од њених пријатеља јој је причао о Светом Нектарију и његовој благословеној помоћи. Озбиљно је саслушала причу и закључила да би било логично да се исповеди и причести. Не зато што је „било неопходно“, већ зато што би јој свети Нектарије био разумљивији и ближи. Она се први пут у животу исповедила и причестила и узела благослов да свакодневно чита акатист Светом Нектарију. Почела је да пости. Провела је неко време покушавајући да се одлучи између лечења и молитве, одлучивши да ли да се потпуно преда сили медицине или да се у потпуности ослони на вољу Божију и помоћ светог Нектарија. Изабрала је ово друго.
Седам месеци касније, како каже, од меланома није било ни трага. За ово време, време искрене молитве и истинског покајања, постала је верница, хришћанка. Њено избављење од тако страшне болести било је чудо, слава Богу. Али ово избављење је доказ њеног излечења од много страшније болести – немања вере, сложићете се. И родитељи ове девојчице дошли су на Егину да заблагодаре Светом Нектарију, Богородици и Господу. Најважније чудо је пронаћи веру, пронаћи Бога. Сва друга чуда су само сапутници. Они су веома добри, пријатни, често важни и добронамерни, али – сапутници.
Често се дешава да Свети Нектарије усмерава ревност хришћана у правом смеру. И то чини прилично јасно, праведно. Као знак захвалности за исцељење руке, једна жена је обећала Светом Нектарију да ће направити велику златну декорацију за његову икону у облику руке. Имамо ову традицију у Грчкој. Он јој се јавио и рекао веома строго: „Само пробај! Шта ће ми ове златне руке и ноге?! Дај овај новац сиромашнима! Ако га не даш, откинућу ти руку!“ Она је, наравно, дала новац сиромашнима. Здрав хумор, здрава строгост светости и мудрости, како видимо, није никаква препрека, већ благословена помоћ страдалницима.
Смисао хришћанског чуда није у златним украсима, нити у коферу пуном новца и картама за бизнис класу, већ у исправљању људске душе, у усмеравању живота ка Христу. Говоримо о промени ума, то јест, истинском покајању.
Многи потпуно мењају свој начин живота након сусрета са Светим Нектаријем. И нису им потребна никаква „гласна“ чуда: Тихи, мирни, светли боравак овде и заједничка молитва са светитељем довољни су да осете доброту Божију.
Постоје и озбиљна, истински покајничка размишљања о свом животу, чисте сузе које не захтевају публицитет, али воде ка животу у Богу – ово је истинско чудо. Често чујемо приче где су управо чисте сузе, мисли и промене у нашем животу довели до ослобођења од многих болести.
За Фондацију Пријатељ Божији са енглеског: Д. Симоновић
