Pred bujicom svakodnevnih vesti-muva, čiji je zadatak da dosađuju populaciji dok se po strani od javnosti dešavaju mnogo ozbiljnije stvari, čovek nekada dobije želju da prelista stare beleške o piscima koje je čitao i sa kojima se, u mislima, družio.
Razlog za to nije nekakva nostalgija, niti želja da pobegne od svakodnevice i ,,aktuelne situacije“, već slutnja da će gledano iz daleka, naše vreme postati jasnije, prozirnije, razumljivije.
Često bih se tako sećao Pekićeve ispovedne rečenice: ,,Povrh svega, u vreme kada sam počeo da se bavim književnošću, bio sam opsednut, a i danas sam, zagonetkom ponašanja građanskog društva u Jugoslaviji i jednom njegovom apsolutnom nesposobnošću da pruži bilo kakav otpor revolucionarnim snagama (…).“
Pekićev opus je, dakle, pored svega, i pokušaj da se odgovori na pitanje o uzrocima nemoći jugoslovenske, a pre svega srpske građanske klase. Dobrica Ćosić je svojevremeno imao onu popularnu sentencu da Srbi ono što dobiju u ratu, izgube u miru, ali nas ta misao navodi na put statične nacionalne i kolektivne psihologije, koja prikriva procese koji dovode do poraza. Čini mi se da bi Pekić bio bliži odgonetki, da je u rukama imao Dnevnik jednog nikoga u kome se nalaze dnevničke beleške Branka Lazarevića, pisane između 1942. i 1947. godine.
Srpska građanska elita
Branko Lazarević (1883-1968) je bio mnogo toga: znameniti srpski književni kritičar, estetičar, esejista, učenik Skerlića i Bogdana Popovića, prilježni saradnik Srpskog književnog glasnika, učesnik balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, vlasnik Ordena belog orla sa mačevima i Albanske spomenice, diplomata, a od 1939. godine, nevoljni penzioner.
U svakom slučaju, sam po sebi, Lazarević je značajan autor srpske književnosti i o njemu se, s pravom, organizuju skupovi, poput onoga koji je nedavno u Herceg Novom – gradu u kome je Lazarević proveo poslednje godine svog života – organizovala agilna gospođa Olivera Doklestić, predsednica Srpskog kulturnog i prosvetnog društva Prosveta.
Međutim, Lazarević je istovremeno i simbol srpske građanske elite između dva svetska rata, pa njegove zablude i radikalnosti koje izlaže u svojim dnevničkim beleškama, slobodno možemo razumeti kao kolektivne simptome krize u kojoj se našla elita jednog naroda.
Lazarevićeve dnevničke beleške iz perioda okupacije karakteriše duboka introvertnost: u njima dominira nihilističko prelistavanje ideja i misli iz vrlo bogatog intelektualnog i čitalačkog iskustva, kao i žal za morem, suncem i tusculumom (vilom) na Hvaru.
Drugi ljudi, poput supruge Radmile koja je umrla 1943. godine, mlađeg sina Ivana, (poginuo 1944. godine, svega tri meseca nakon što je otišao u četnike) i starijeg sina Đorđa, koji je umro na lečenju, u Švajcarskoj, marta 1945, u dnevniku jedva da se i pominju. Doduše, kada piše o bliskim pokojnicima, Lazarević je nežan muž i otac, ali se u dnevničkim beleškama ipak ne oseća živo prisustvo supruge i dece. Lazarevićev dnevnik me zato podseća na visoki zamak u kome živi jedan čovek, intelektualac, esteta (pa i hedonista, u boljim vremenima) koji se svesno osamio.
Koliko je snažna ta potreba za samoizolacijom kod Lazarevića, dobro se vidi u njegovom opisu sela Rušnja u koji se sklonio od angloameričkog bombardovanja Beograda, u proleće 1944. godine: ,,Kada su juče i danas odjekivale zapevke po grobljima ovog sela i kada sam video kako svet ovde živi, osetio sam se kao da sam zalutao u neko urođeničko naselje ili da sam se vratio bar u dvehiljaditu godinu pre ove gospodnje godine 1944.
Na domaku Beograda – Kongo! Bar da je čist etnos, nego pokraj iskonskih opanaka, na istom čoveku varoški šešir, pa seoski gunj, pa varoške pantalone. I sve je to kod svakoga na različan način pomešano, i sa neukusom kome nema ravna. Uz to svet prljav, neuredan i, naročito, crnački lenj (…) I sve to na petnaestak kilometara od Beograda, u kome se govori o surealizmu, četvorotonskoj muzici i dadaizmu.“
Odvajanje od naroda
Moram da priznam da sam zaista bio šokiran kada sam prvi put pročitao ovo što ne znam kako da nazovem. U opisu Rušnja, Lazarević sebe vidi kao (belog) kulturnog i civilizovanog Evropljanina koji je posetio neko crnačko selo u Africi koga se gadi. Jednostavnije rečeno, Lazarević u tim ljudima, kod kojih je pobegao od bombardovanja (civilizovanih) saveznika, ne vidi više svoje sunarodnike, nego apsolutne strance.
To ga i onemogućava da u njima i načinu na koji žive (pod okupacijom!) ne vidi bar trunku svoje lične krivice, odnosno krivice srpske građanske elite, kojoj je Lazarević nesumnjivo pripadao, a koja je po prirodi stvari trebalo da organizuje, vodi, ali i voli taj narod, kao što je to činila u doba Kraljevine Srbije.
Da je osećao makar i najmanju vezu sa tim narodom, Lazarević bi u modnoj haotičnosti seljaka (opanci, varoške pantalone, seoski gunj, varoški šešir) mogao da vidi, kao u ogledalu, sliku svoje klase, odnosno ono što je Pekić nazvao ,,nedostatkom svakog morala, svake sheme života u Jugoslaviji između dva rata“, a da pri tom, nije mislio na život seljaka iz Rušnja, već, na život Lazarevićeve kaste.
Lazarević je, međutim, daleko od takvog produbljenog uvida, baš zato što se on još pre 1944. odvojio od toga naroda, a sva je prilika da se od tog naroda odvojila i srpska građanska elita u celini. Ona je to učinila zato što sebe više nije definisala preko sopstvenog supstancijalnog, nacionalnog identiteta, koji je, takav kakav jeste, različit od drugih nacionalnih identiteta. Umesto toga, ona je sebe počela da određuje preko relacija sa ,,Evropom“ (poput Lazarevića), odnosno evropskim silama, čime je neprimetno samu sebe svodila na inferiornu kulturnu i političku provinciju.
Taj inferiorni, relacioni identitet srpske građanske elite, u kome postojite preko onoga što volite, jer ste sebe neprimetno prestali da volite, dobro se vidi u anegdoti o kojoj piše Milenko Popović, u svojoj knjizi Crnjanski između dva sveta:
„Na jednom prijemu našlo se na okupu mnogo lepih žena, ali i stranaca, većinom vojnih izaslanika. Govorilo se francuski. (…) Razgovaralo se o svemu i svačemu, pa je neko potegao i pitanje koga Srbi najviše vole. Odmah se čuo jedan cvrkutav glas sa izjavom da ona najviše voli Francuze. Druga lepotica je kazala Engleze. Došli su na red i Amerikanci. To je bilo pristojno društvo.
Uglavnom, svi su voleli saveznike. (…) Međutim, u času zatišja, čuo se lep alt, na francuskom, sa besprekornim naglaskom: Ja najviše volim svoje Srbe. U tom času tišine ustao je američki pomorski izaslanik, lagano prešao preko odaje, sagnuo se i poljubio ruku govornici. Svakako da je to bilo neugodno svima ostalima, ali tajac nije dugo trajao. Tada se tako mislilo i govorilo u nekim krugovima.“
Nije teško razumeti otmeni postupak tadašnjeg američkog pomorskog izaslanika koji nije hteo da se bavi krpama (koje najviše vole Ameriku, Englesku ili Francusku), već je otišao da svoje poštovanje izrazi ženi koja je ponosno kazala da pre svega voli svoje Srbe, pa tek onda sve ostale.
U tome je, svakako, mogao da prepozna problem sa kojima se susrela i Amerika, koja je dugo vremena svoj najveći kulturni domet videla u podražavanju ,,evropske“ kulture ili u prevodu: podražavanju vodećih evropskih sila tog vremena, koje su imale svoju kulturu.
Dobrovoljni janičari
Srbija nije Amerika, niti ima ekonomske, političke i vojne potencijale ove zemlje. Međutim, ako želi da opstane, ona ima isti zadatak, a to je izdržati atmosferski pritisak sopstvenog identiteta. Postoje, naravno, snažni pritisci na ljude da se tog identiteta odreknu, i da kao ,,dobrovoljni“ janičari pristupe politički moćnijoj zajednici. (Doduše, današnji dobrovoljni janičari su farsa u odnosu na one originalne, otomanske, koje su samo uzimali, a koji su mogli da se dokopaju mesta velikog vezira; današnji pak, formalno gledajući, ne mogu da dopru dalje od šefa smene u džank fud restoranu, ali to je već njihov problem.)
Priča o Branku Lazareviću i srpskoj građanskoj eliti između dva rata pokazuje da postoje i unutrašnji pritisci u samom čoveku, koji u dodiru sa civilizacijom koju percipira kao superiornu, nesvesno zaboravlja na sebe i želi da postane neko drugi, da bi na kraju ostao negde u kompradorskom limbu, sa seljačkim gunjem i varoškim šeširom na glavi, obožavajući ono što nije, a mrzeći ono što jeste. A takav kakav je, neće zaslužiti poštovanje ni stranaca za koje radi, niti bivših sunarodnika protiv kojih radi.
Pitanje koje srpska građanska elita između dva svetska rata nije mogla da reši, isto je ono pred kojim se mi nalazimo sada: kako sačuvati nacionalni ponos i osećanje bliskosti sa svojim sunarodnicima, u trenutku kada izgleda kao da se sve što vredi nalazi negde u svetu (to jest, Megalopolisu), a ništa u nama samima.
Odgovor na to pitanje je koncept odbrambenog modernizma, koji čoveku omogućava da istovremeno, bude u svetu, i u sebi samome, sa svojim bližnjima, svojom kulturom, svojim nasleđem, koje voli najviše na svetu i ne stidi se toga. Odbrambeni modernizam nam daje šansu da u sebe uvozimo strane delove, naracije, priče, koncepcije, elemente kulture, ali da sve to ugrađujemo u našu kolektivno sliku sveta, povezujući uvezene elemente sa onim što tu već postoji.
Najbolji primer odbrambenog modernizma je srpska košarka. Kao što je poznato, Srbi nisu izmislili košarku, a ipak je košarka naš sport, jer postoji nešto što se zove srpska škola košarke, zasnovana na disciplini, nesebičnosti, timskom duhu i kolektivnoj svesti, dakle, na nečemu što u drugim školama košarke ili ne postoji ili nije tako jasno izraženo kao kod nas.
Zbog toga nas i cene i poštuju, ali nas se, verovatno, malo i plaše, budući da znaju da taj nacionalni košarkaški duh, srpsku košarkašku reprezentaciju čini boljom od prostog zbira vrednosti svakog igrača ponaosob.
Razume se, pitanje koje se sada postavlja jeste kako iz tog suverenog mikrosegmenta kakav je košarka, odbrambeni modernizam proširiti na celinu pogleda na svet naših sunarodnika i ostalih građana Srbije. Možda je jedno od rešenja, sve brucoše u Srbiji izložiti kursu nacionalne istorije, a na drugoj godini, kursu nacionalne književnosti.
Da se podsete onoga što ih nisu naučili u osnovnim i srednjim školama. Tako će im se pružiti prilika da se susretnu sa samim sobom, direktno i neposredno, a ne kao do sada, tek posredno, preko priča Megalopolisa o Srbima i Srbiji. Ukoliko to ne učinimo, način na koji je Branko Lazarević gledao svoje sunarodnike u Rušnju (ne primećujući da se u, dubljem smislu, on sam ni po čemu ne razlikuje od njih) postaće dominantni način na koji Srbi gledaju Srbe.
A kada se to dogodi, Srbija će postati teritorija sa dualnim društvom u kome neće biti srednje klase i građana, već samo manjinske, lokalne oligarhije, koja će svoj inferiorni status pred globalnim kapitalom, kompenzovati gađenjem prema većini, nekadašnjim sunarodnicima, a sadašnjim biočesticama, za koje će svaki naredni dan biti malo teži i malo gori od jučerašnjeg.
