Ko bi bio u stanju da nabroji čudna dela i raspeća ovoga novoga proroka i apostola, mučenika i podvižnika! On je uistinu dušu položio za bližnjega svoga, po reči Gospodnjoj. Zajedno sa apostolom je govorio svaki dan: „Ko oslabi i ja da ne oslabim? Ko se sablazni, i ja da se ne raspalim?“. A i ono drugo: „Slabima bio sam kao slab, da slabe pridobijem; svima sam bio sve, da kakogod spasem koga“. Ne samo da je bio arhijerej i gospodar Crne Gore, već i veliki misionar ljubavi Hristove. Osobito se Sveti brinuo o sirotinji. Tako čitamo ih njegovih poslanica kako brani nekog siromaha Petra Popadića da ga uskoci ne „razure“, jer je on hranio ne samo svoju porodicu, nego i siročad svoga brata. I sam još piše da je svagda branio sirotinju, stare i nejake, i to ništa manje one van Crne Gore od onih u Crnoj Gori.
A kad je trebalo da nekoga izmiri, nije žalio truda ni vremena. Evo samo jednog primera za to: išao je 14 puta u toku jedne godine u Riječku nahiju da izmiri Ceklinjane i Dobrnjane. Hodio je na obadve strane, saopštava nam sam Sveti, i molio toliko, da bi se dosadilo već i na najviša veselja hoditi. Ali opet, dodaje on, „kad pomislim na onu ljubav koju sam iz svoje mladosti s Riječkom nahijom imao, sve bih prve trude zaboravio, a nanovo započeo trud i muku postavljati, samo kad bih znao da će moji trudi kolikogođ zla ustaviti, koje bi bilo da ne bude. I ništa više ne žalim nego što je Riječka nahija sebe pod zakletvom postavila i zlo početak učinila i što će Bogu odgovarati za svoje kletvoprestupljenije i za hudi izgled (=primer) koji je ostalom narodu dala“.
Kao što je potsećao Ceklinjane i Ljubotinjane: „Spomenite se, o Ceklinjani, da su Ljubotinjani vama braća, a vi Ljubotinjanima, i da njihovo zlo ne može vama nikakvoga dobra ni poštenja donijeti, ni vaše Ljubotinjanima“. To isto je govorio i tome učio sva druga bratstva i plemena i sve ljude, tražeći čak da se ni Turcima zlo ne radi, jer su nam svima zajednički praroditelji Adam i Eva, i svi smo deca jednoga Oca. Svima je govorio da žive u miru i slozi među sobom, koliko do njih stoji.
Lažnu svetost je izobličavao, a klevetu progonio kao bogoprotivno delo. Tako, kad je neko oklevetao devojku Obradovića iz mesta Kamenoga, da bi joj izgubio sreću i poštenje, Sveti piše u to mesto da su to bogomrske stvari, jer osuđuju bližnjega svoga i ubijaju poštenje, pa ih zaklinje: svaka takva bogoprotivna zborenja da prestanu! Trudio se još da iskoreni krađu i pljačku u narodu i svako samovoljstvo, ne štedeći, kako govoraše sam Svetitelj Cetinjski, ni života ni imanja svoga, neprestane i neopisane trude i troškove podnoseći, radeći za opštenarodnu slogu i za opšte narodno dobro. Jedina uteha i ngrada mu je bila za to, ne blagodarnost onih kojima je činio dobro, nego što je ispunjavao dug „istinitog sina i ljubitelja otečestva“.
Kad bi sveti Petar čuo da je negde zavladala sloga i mir, gde je ranije harala mržnja i prolivala se bratska krv, srdačno je blagodario i zahvaljivao, kao da je lično njemu neko neizmerno dobro učinjeno, moleći se Bogu da takvima „i u naprijed daruje bratsku slogu i mir i posslušanje za njihovo i svega naroda dobro i blagopolučije“. Ove slučajeve je isticao vazda za primer drugima.
Tako je svuda isticao primer Đura Tomova iz Donjeg Dola i blagosiljao njegove zemne ostatke. Njega beše ranio u svađi drugi Crnogorac. Rana je bila teška, i ako umre od nje, to će biti povod za krvavo kolo osvete. Kad su pak došli umirnici u kuću Đurovu i zapitali ga: „Umireš li od rane?“ – Đuro je odgovorio: „Ne umirem od rane no od bolesti, tako mi puta na koji idem“. Tako je, mirno izdahnuvši, ovaj velikodušni čovek prekinuo kolo osvete i zaslužio blagoslov Boga i Njegova svetitelja.
Ako bi se opet našao neko neposlušan i ostao uporan u zlu i neposlušanju, takvoga je sveti Petar ostavljao pod najstrašnijim prokletstvom: „da ga sila Božija nemilostivo porazi i da mu pogine svaka sreća i napredak i dom njegov da ostane pust“. (…)
Iz Žitija Svetog Petra Cetinjskog
