Ко би био у стању да наброји чудна дела и распећа овога новога пророка и апостола, мученика и подвижника! Он је уистину душу положио за ближњега свога, по речи Господњој. Заједно са апостолом је говорио сваки дан: „Ко ослаби и ја да не ослабим? Ко се саблазни, и ја да се не распалим?“. А и оно друго: „Слабима био сам као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да какогод спасем кога“. Не само да је био архијереј и господар Црне Горе, већ и велики мисионар љубави Христове. Особито се Свети бринуо о сиротињи. Тако читамо их његових посланица како брани неког сиромаха Петра Попадића да га ускоци не „разуре“, јер је он хранио не само своју породицу, него и сирочад свога брата. И сам још пише да је свагда бранио сиротињу, старе и нејаке, и то ништа мање оне ван Црне Горе од оних у Црној Гори.
А кад је требало да некога измири, није жалио труда ни времена. Ево само једног примера за то: ишао је 14 пута у току једне године у Ријечку нахију да измири Цеклињане и Добрњане. Ходио је на обадве стране, саопштава нам сам Свети, и молио толико, да би се досадило већ и на највиша весеља ходити. Али опет, додаје он, „кад помислим на ону љубав коју сам из своје младости с Ријечком нахијом имао, све бих прве труде заборавио, а наново започео труд и муку постављати, само кад бих знао да ће моји труди коликогођ зла уставити, које би било да не буде. И ништа више не жалим него што је Ријечка нахија себе под заклетвом поставила и зло почетак учинила и што ће Богу одговарати за своје клетвопреступљеније и за худи изглед (=пример) који је осталом народу дала“.
Као што је потсећао Цеклињане и Љуботињане: „Спомените се, о Цеклињани, да су Љуботињани вама браћа, а ви Љуботињанима, и да њихово зло не може вама никаквога добра ни поштења донијети, ни ваше Љуботињанима“. То исто је говорио и томе учио сва друга братства и племена и све људе, тражећи чак да се ни Турцима зло не ради, јер су нам свима заједнички прародитељи Адам и Ева, и сви смо деца једнога Оца. Свима је говорио да живе у миру и слози међу собом, колико до њих стоји.
Лажну светост је изобличавао, а клевету прогонио као богопротивно дело. Тако, кад је неко оклеветао девојку Обрадовића из места Каменога, да би јој изгубио срећу и поштење, Свети пише у то место да су то богомрске ствари, јер осуђују ближњега свога и убијају поштење, па их заклиње: свака таква богопротивна зборења да престану! Трудио се још да искорени крађу и пљачку у народу и свако самовољство, не штедећи, како говораше сам Светитељ Цетињски, ни живота ни имања свога, непрестане и неописане труде и трошкове подносећи, радећи за општенародну слогу и за опште народно добро. Једина утеха и нграда му је била за то, не благодарност оних којима је чинио добро, него што је испуњавао дуг „истинитог сина и љубитеља отечества“.
Кад би свети Петар чуо да је негде завладала слога и мир, где је раније харала мржња и проливала се братска крв, срдачно је благодарио и захваљивао, као да је лично њему неко неизмерно добро учињено, молећи се Богу да таквима „и у напријед дарује братску слогу и мир и посслушање за њихово и свега народа добро и благополучије“. Ове случајеве је истицао вазда за пример другима.
Тако је свуда истицао пример Ђура Томова из Доњег Дола и благосиљао његове земне остатке. Њега беше ранио у свађи други Црногорац. Рана је била тешка, и ако умре од ње, то ће бити повод за крваво коло освете. Кад су пак дошли умирници у кућу Ђурову и запитали га: „Умиреш ли од ране?“ – Ђуро је одговорио: „Не умирем од ране но од болести, тако ми пута на који идем“. Тако је, мирно издахнувши, овај великодушни човек прекинуо коло освете и заслужио благослов Бога и Његова светитеља.
Ако би се опет нашао неко непослушан и остао упоран у злу и непослушању, таквога је свети Петар остављао под најстрашнијим проклетством: „да га сила Божија немилостиво порази и да му погине свака срећа и напредак и дом његов да остане пуст“. (…)
Из Житија Светог Петра Цетињског
