Za par dana održavaju se predsednički izbori u Sjednjenim Američkim Državama. Snage će odmeriti bivši predsednik, republikanac, Donald Tramp i aktuelna potpredsednica, demokrata, Kamala Haris. Trka će, po svemu sudeći, biti neizvesna. Za razliku od mnogih drugih zemalja, pobednika izbora u SAD ne odlučuje prosto prebrojavanje glasova naroda. Umesto toga, glasovi pojedinačnih država određuju ishod preko kontroverznog sistema u kom pobednik uzima sve – elektorskog kolegijuma. To je tzv. elektorski sistem.
Kako funkcioniše elektorski sistem?
Elektorski koledž je grupa ljudi, elektora, koji zajedno predstavljaju svaku od 50 država. Oni, a ne birači, tehnički biraju predsednika. Uvođenjem ovakvog sistema zamišljeno je da se manjim državama poveća uticaj u konačnom rezultatu.
Ukupno ima 538 elektora, što odgovara broju kongresmena u Predstavničkom domu (435) plus broju američkih senatora (100) plus tri dodatna elektora za Vašington DC.
Svakoj državi se dodeljuje određeni broj elektora na osnovu veličine njene kongresne delegacije, koja se zauzvrat raspoređuje po broju stanovnika. Kalifornija, na primer, ima 54, dok Vajoming ima tri elektora.
Iako su elektori tehnički u mogućnosti da glasaju kako žele, oni većinom podržavaju onog kandidata koji osvoji najviše glasova u njihovoj državi.
To znači da će ko god da pobedi na izborima u Kaliforniji skoro sigurno dobiti i 54 glasa elektorskog kolegijuma.
Postoje samo dve države (Mejn i Nebraska) koje među sobom dele glasove elektorskog kolegijuma prema proporciji glasova koje dobije svaki kandidat.
Da bi neko postao predsednik potrebno je da dobije 270 glasova elektora.
„Sving“ države
U SAD postoje dve glavne političke stranke: Demokratska partija levog centra i konzervativna Republikanska partija.
I dok većina država dosledno glasa za jednu ili drugu, postoji šačica takozvanih „sving država“. U njima glasanje može da prevagne na bilo koju stranu. Kandidati imaju tendenciju da većinu svojih kampanja fokusiraju na ove ključne oblasti.
Obično postoji samo šest ili sedam sving država u jednoj izbornoj godini. Ovog puta, najčešće se pominju Pensilvanija, Mičigen, Viskonsin, Nevada, Arizona i Džordžija. Na primer, 2020. godine, Bajden je osvojio ove države sa malom razlikom.
Zašto je ovakav sistem kontroverzan?
Izborni kolegijum daje „malim državama mnogo više moći u izboru predsednika nego što to njihovo stanovništvo zahteva u poređenju sa velikim državama“, rekao je Dejvid Redlosk, profesor političkih nauka na Univerzitetu Delaver za Euronenjs tokom poslednjih izbora.
Na primer, dok Kalifornija ima 54 elektorska glasa u odnosu na tri glasa u Vajomingu, populacija prve je otprilike 67 puta veća od populacije druge.
Zato kandidat može da pobedi kada je reč o glasanju naroda, ali izgubi izbore, nešto što se dogodilo 2000. godine kada je Džordž V. Buš dobio 271 elektorski glas, iako je Al Gor dobio 500.000 glasova više na nacionalnom nivou.
Da je Vrhovni sud SAD odlučio drugačije u ozloglašenom slučaju Buš protiv Gora koji se odnosi na brojanje na Floridi, ta država bi možda krenula Gorovim putem i tako preokrenula ishod izbora.
A 2016. Donald Tramp je trijumfovao sa 304 elektorska glasa, dok je Hilari Klinton osvojila skoro tri miliona glasova više od njega širom zemlje. Njegova pobeda je zapravo počivala na 100.000 glasova raspoređenih u tri države: Mičigen, Viskonsin i Pensilvanija.
Ovi rezultati objašnjavaju kako je Republikanska partija imala tri predsednika od početka 21. veka uprkos tome što je pobedila na nacionalnom narodnom glasanju samo jednom od 1988 – 2004. godine.
Kako je nastao sistem elektorski sistem?
Kada su osnivači SAD sastavljali Ustav 1787. godine, posebnu pažnju su posvetili izboru predsednika i potpredsednika. Pošto su se borili i pobedili u ratu za nezavisnost od britanske monarhije, bili su akutno zabrinuti da bi izvršna vlast mogla da dobije previše moći. Istoričari kažu da su osnivači takođe bili nepoverljivi prema direktnoj demokratiji i da su brinuli o tome kako da izbalansiraju interese pojedinih država.
„Neki ljudi su želeli da Kongres izabere predsednika. Drugi su želeli da on bude nezavisan od Kongresa. Ustavna konvencija je bila pri kraju, delegati su bili umorni. Na kraju su došli do kompromisa koji je značio da države biraju predsednika, a ne Kongres“, rekao je Redlosk 2020. godine.
Mnogi istoričari takođe korene ovakvog sistema vide i u periodu kada je postojalo ropstvo.
Kompromis na konvenciji omogućio je južnim državama da svojoj ukupnoj populaciji doda tri petine svoje ekspanzivne robovske populacije kako bi dobili više elektorskih glasova i mesta u Kongresu.
Izborni kolegijum je izmenjen nakon osporavanih izbora 1800. godine, na kojima je Predstavnički dom doneo odluku o izjednačenosti između predsedničkog kandidata Tomasa Džefersona i kandidata za potpredsednika Arona Bera.
Dvanaesti amandman na Ustav, ratifikovan 1804. godine, izgradio je sistem koji se danas koristi gde birači glasaju za predsednika i potpredsednika, tako da više kandidata ne može da osvoji većinu predsedničkih elektorskih glasova.
„To nije bilo baš pažljivo osmišljeno i urađeno je u vreme pre nego što su postojale političke partije. Tako da niko nije predvideo šta će biti sa političkim partijama i elektorskim kolegijumom“, objasnio je Redlavsk.
Uprkos tome što je nepopularan među američkim biračima, malo je verovatno da će se sistem promeniti. Da bi se to dogodilo, Kongres bi morao da izmeni Ustav. Dve trećine oba kongresna doma bi morale da se slože da bi se to dogodilo.
