За пар дана одржавају се председнички избори у Сједњеним Америчким Државама. Снаге ће одмерити бивши председник, републиканац, Доналд Трамп и актуелна потпредседница, демократа, Камала Харис. Трка ће, по свему судећи, бити неизвесна. За разлику од многих других земаља, победника избора у САД не одлучује просто пребројавање гласова народа. Уместо тога, гласови појединачних држава одређују исход преко контроверзног система у ком победник узима све – електорског колегијума. То је тзв. електорски систем.
Како функционише електорски систем?
Електорски колеџ је група људи, електора, који заједно представљају сваку од 50 држава. Они, а не бирачи, технички бирају председника. Увођењем оваквог система замишљено је да се мањим државама повећа утицај у коначном резултату.
Укупно има 538 електора, што одговара броју конгресмена у Представничком дому (435) плус броју америчких сенатора (100) плус три додатна електора за Вашингтон ДЦ.
Свакој држави се додељује одређени број електора на основу величине њене конгресне делегације, која се заузврат распоређује по броју становника. Калифорнија, на пример, има 54, док Вајоминг има три електора.
Иако су електори технички у могућности да гласају како желе, они већином подржавају оног кандидата који освоји највише гласова у њиховој држави.
То значи да ће ко год да победи на изборима у Калифорнији скоро сигурно добити и 54 гласа електорског колегијума.
Постоје само две државе (Мејн и Небраска) које међу собом деле гласове електорског колегијума према пропорцији гласова које добије сваки кандидат.
Да би неко постао председник потребно је да добије 270 гласова електора.
„Свинг“ државе
У САД постоје две главне политичке странке: Демократска партија левог центра и конзервативна Републиканска партија.
И док већина држава доследно гласа за једну или другу, постоји шачица такозваних „свинг држава“. У њима гласање може да превагне на било коју страну. Кандидати имају тенденцију да вец́ину својих кампања фокусирају на ове кључне области.
Обично постоји само шест или седам свинг држава у једној изборној години. Овог пута, најчешц́е се помињу Пенсилванија, Мичиген, Висконсин, Невада, Аризона и Џорџија. На пример, 2020. године, Бајден је освојио ове државе са малом разликом.
Зашто је овакав систем контроверзан?
Изборни колегијум даје „малим државама много више моц́и у избору председника него што то њихово становништво захтева у поређењу са великим државама“, рекао је Дејвид Редлоск, професор политичких наука на Универзитету Делавер за Еуронењс током последњих избора.
На пример, док Калифорнија има 54 електорска гласа у односу на три гласа у Вајомингу, популација прве је отприлике 67 пута вец́а од популације друге.
Зато кандидат може да победи када је реч о гласању народа, али изгуби изборе, нешто што се догодило 2000. године када је Џорџ В. Буш добио 271 електорски глас, иако је Ал Гор добио 500.000 гласова више на националном нивоу.
Да је Врховни суд САД одлучио другачије у озлоглашеном случају Буш против Гора који се односи на бројање на Флориди, та држава би можда кренула Горовим путем и тако преокренула исход избора.
А 2016. Доналд Трамп је тријумфовао са 304 електорска гласа, док је Хилари Клинтон освојила скоро три милиона гласова више од њега широм земље. Његова победа је заправо почивала на 100.000 гласова распоређених у три државе: Мичиген, Висконсин и Пенсилванија.
Ови резултати објашњавају како је Републиканска партија имала три председника од почетка 21. века упркос томе што је победила на националном народном гласању само једном од 1988 – 2004. године.
Како је настао систем електорски систем?
Када су оснивачи САД састављали Устав 1787. године, посебну пажњу су посветили избору председника и потпредседника. Пошто су се борили и победили у рату за независност од британске монархије, били су акутно забринути да би извршна власт могла да добије превише моћи. Историчари кажу да су оснивачи такође били неповерљиви према директној демократији и да су бринули о томе како да избалансирају интересе појединих држава.
„Неки људи су желели да Конгрес изабере председника. Други су желели да он буде независан од Конгреса. Уставна конвенција је била при крају, делегати су били уморни. На крају су дошли до компромиса који је значио да државе бирају председника, а не Конгрес“, рекао је Редлоск 2020. године.
Многи историчари такође корене оваквог система виде и у периоду када је постојало ропство.
Компромис на конвенцији омогућио је јужним државама да својој укупној популацији дода три петине своје експанзивне робовске популације како би добили више електорских гласова и места у Конгресу.
Изборни колегијум је измењен након оспораваних избора 1800. године, на којима је Представнички дом донео одлуку о изједначености између председничког кандидата Томаса Џеферсона и кандидата за потпредседника Арона Бера.
Дванаести амандман на Устав, ратификован 1804. године, изградио је систем који се данас користи где бирачи гласају за председника и потпредседника, тако да више кандидата не може да освоји већину председничких електорских гласова.
„То није било баш пажљиво осмишљено и урађено је у време пре него што су постојале политичке партије. Тако да нико није предвидео шта ће бити са политичким партијама и електорским колегијумом“, објаснио је Редлавск.
Упркос томе што је непопуларан међу америчким бирачима, мало је вероватно да ће се систем променити. Да би се то догодило, Конгрес би морао да измени Устав. Две трећине оба конгресна дома би морале да се сложе да би се то догодило.
