Prodaja Aljaske Americi i posle 150 godina izaziva mnoge nedoumice. Hronike događaja u različitim izvorima pune su podataka koji protivreče jedni drugima. Ko je kriv što je Rusija prodala Aljasku? Zašto je ruski baron davao mito američkim funkcionerima? Šta je bilo sa novcem dobijenim od prodaje? Aljaska je i danas tema istoričara.
Nije ni čudno, s obzirom na to da bi se po motivima ove priče mogao napisati avanturustički roman.
Sve je počelo još tokom 1740-ih. Tada je ruski oficir danskog porekla Vitus Beringi prvi otkrio obale Aljaske. Pojedini moreplovci su stizali do ovog područja i ranije. Ali je upravo Beringi 1741. shvatio da je otkrio Severnu Ameriku, a ne novo ostrvo. Pored toga, Beringi je uspeo da obrazloži ekonomsku opravdanost urbanizacije nove teritorije.
U povratku, Beringov brod je izbačen na bezimeno ostrvo (sada Beringovo ostrvo) gde je moreplovac sa polovinom posade izgubio život jer nije mogao da izdrži surovu zimu. Preživeli mornari su u proleće napravili novi brod i doplovili do Petropavlovska, sa velikom količinom skupocenog krzna. Posle toga su na nove teritorije upućivane čitave ekspedicije koje su ruskim trgovcima donosile stotine hiljada rubalja.
Zašto je Ruska imperija zazirala od naseljavanja Aljaske?
I pored entuzijazma trgovaca i očigledne isplativosti novih teritorija, zvanični Sankt Peterburg nije žurio sa „industrijalizacijom zlatne žile“. Ruska imperija je strahovala od međunarodnih posledica, ne želeći da se upušta u vrtlog kolonijalnih ratova koje su tada velike sile intenzivno vodile. Zbog toga su se Aljaskom bavili uglavnom privatni preduzetnici. Među njima je najuspešniji bio Grigorj Šelihov, čija je kompanija progutala svu konkurenciju.
Veliki doprinos uspehu kompanije dao je Šelihovljev zet Nikolaj Rezanov, piterburški funkcioner koji je svesrdno propagirao ideju naseljavanja Aljaske u vladajućim krugovima. Posle Šelihovljeve smrti, Rezanov je postao vlasnik najvećeg dela akcija njegove kompanije, a 1799. godine je Pavel I potpisao ukaz o formiranju Ruske američke kompanije na osnovu Šelihovljevog preduzeća. Ruska američka kompanija je imala ekskluzivno pravo i monopol na urbanizaciju Aljaske, a takođe je imala i svu punoću vlasti na tim teritorijama. Odnosno vršila je administrativnu i sudsku funkciju u ime ruskog imperatora.
Rezanovu je dodeljena uloga „šefa Aljaske“. I on je zaista svesrdno učestvovao u njenoj urbanizaciji. Organizovao je dopremanje namirnica u Novo-Arhangeljsk (tadašnja prestonica ruske teritorije u Americi, danas grad Sitka) i na svoja dva broda („Junona“ i „Avos“) plovio je u špansku Kaliforniju. Tamo je kasnije napravljena tvrđava Fort Ros iz koje je koordinisano snabdevanje naselja na Aljasci namirnicama.
Rezanov je u to vreme već postao udovac i pokušavao je da se oženi mladom ćerkom komandanta tvrđave San Francisko kako bi učvrstio dobre odnose između Ruske imperije i španske Kalifornije. Međutim, nije dočekao svadbu – poginuo je na putu u Peterburg.
Problemi Ruske američke kompanije i strah od zlatne groznice
Budući dekabrista Kondratij Riljjejev postao je 1824. godine upravnik kancelarije Ruske američke kompanije. On se fanatično zalagao za ideju da Rusija urbanizuje tihookeansku obalu Amerike od Aljaske do Kalifornije i da je kasnije anektira.
Peterburg, međutim, nije podržao te Riljjejeve planove iz već pomenutog razloga – nije hteo da se uvlači u rat sa polovinom evropskih sila i da kvari odnose sa severnoameričkim državama. Pored toga, nije bilo ni dovoljno resursa za ekspanziju jer je rusko stanovništvo Amerike brojalo svega nekoliko hiljada ljudi.
Riljjejev možda ni sam nije bio svestan da je negativno uticao na sudbinu Ruske američke kompanije, jer je posle gušenja ustanka dekabrista 1825. godine car Nikolaj I u velikoj meri izgubio interesovanje za tu instituciju. Na rukovodeće pozicije je imenovao vojna lica, tj. ljude koji nisu imali „žicu“ za trgovinu, a sami sebi su davali velike plate.
Zbog pogrešne finansijske politike prema lokalnom stanovništvu koje je obezbeđivalo krzno, značajno se smanjila populacija životinja sa skupim krznom. Ruska američka kompanija je dospela u krizu i mogla je da opstane samo pomoću državnog novca.
Posle Krimskog rata 1853-1856. godine, ekonomija Ruske imperije nije bila u najboljem stanju, tako da nije bilo novca za dalju urbanizaciju Aljaske. U tom trenutku se u Peterburgu već znalo za velike zalihe zlata i drugih ruda u ruskom Novom svetu, ali niko nije znao kako bi sve to moglo da se industrijalizuje.
Ako bi ta informacija bila obnarođena, time bi Aljaska mogla privući gomile kopača zlata. Koristeći nesaglasice između Londona i Vašingtona, Ruska imperija je pokušavala da izda Aljasku Sjedinjenim Američkim Državama u fiktivni trogodišnji najam, ali je zatim Kompanija Hadsonovog zaliva, engleski ekvivalent Ruske američke kompanije koja je delovala u Kanadi, ponudila Ruskoj američkoj kompaniji sklapanje separatnog mira, tako da nije više bilo ni potrebe za fiktivnim iznajmljivanjem.
U pitanju je samo cena: Poslednje godine ruske Aljaske
Predlog da se Aljaska proda prvi je izneo Nikolaj Muraljov-Amurski, general-gubernator Istočnog Sibira. Bilo je to 1853. godine. On je izvestio cara Nikolaja I da se urbanizacija teritorije duž Amura odvija bolje, a Aljaska samo pravi mnogo problema.
Zatim je brat imperatora Aleksandra II, knez Konstantin Nikolajević, počeo veoma uporno da predlaže da se problematična teritorija proda. Veliki knez je sažeto i krajnje jasno formulisao tri glavna razloga zbog kojih ona treba da bude prodata: neefikasnost Ruske američke kompanije, intenzivan razvoj Priamurskog kraja i težnja za uspostavljanjem saveza sa Amerikom.
Mogućnost za pregovore se pojavila 1866. godine kada je završen Građanski rat u Americi. U tom trenutku se već više niko od visokih ruskih funkcionera nije protivio prodaji. Samo je cena bila u pitanju. Tada je na scenu stupio ruski ambasador u Vašingtonu Eduard Stjokl. On je izdejstvovao da se prvobitna suma od 5,5 miliona dolara podigne na 7,2 miliona dolara. Stjoklu je pomogao američki državni sekretar Vilijam Sjuard, principijelni pobornik ideje širenja teritorije Sjedinjenih Američkih Država na obe Amerike.
Potpisivanje ugovora
Stjokl je noću dobio tekst ugovora o prodaji Aljaske i odmah je, ne čekajući zoru, požurio kod Sjuarda. Ovaj je u to vreme igrao tvist i naredio je da se probude svi potrebni funkcioneri. Ugovor je potpisan oko 4 časa ujutru. Predsednik SAD Endrju Džonson nije shvatao korist od kupovine Aljaske, ali se po tom pitanju oslonio na Sjuardovo mišljenje.
Preduzimljivom državnom sekretaru jedva je uspelo da progura ugovor kroz Kongres jer je američko društvo bilo skeptično prema kupovini ruske teritorije. Dok je Sjuard ubeđivao parlamentarce, Stjokl je kongresmenima delio mito. Prema nekim podacima, na to je potrošio 400.000 dolara (istina, priča se da je polovinu tog novca ruski ambasador jednostavno prisvojio).
I pored svih poteškoća, Aljaska je prodata Sjedinjenim Američkim Državama. Ova pogodba je imala protivnike i u Ruskoj Imperiji i u SAD (američki mediji su govorili da je Aljaska „Sjuardov frižider“ i „Džonsonov zoološki vrt polarnih medveda“). Međutim, Amerika je kasnije svakako imala koristi od ove kupovine, a Ruska imperija je za dobijeni novac kupila železničku tehniku od Engleske.
Barona Eduarda Stjokla su mnogi u otadžbini proglasili za izdajnika. Visoko društvo mu nije oprostilo „izdaju“, tako da je godinu dana kasnije bio prinuđen da podnese ostavku. Car Aleksandar se zahvalio svom poslaniku jednokratnom premijom od 25.000 rubalja i redovnom godišnjom penzijom od 6.000 rubalja. Pored toga, Stjoklu je ostao i novac od mita kojim je potkupljivao američke kongresmene. Ostatak života je bivši ruski ambasador proveo u Parizu.
