Generalna skupština UN je, i pored protivljenja Rusije, usvojila je Pakt o budućnosti. Međutim, čini se da je reč o još jednoj mrtvorođenoj inicijativi UN koja nema svetlu budućnost
„Multilateralizam se vratio na velika vrata“ – ili bi to predstavnici Ujedinjenih nacija (UN) želeli da kažu nakon što je Generalna skupština te organizacije juče usvojila Pakt o budućnosti.
Generalni sekretar UN Antonio Gutereš, koji je i domaćin Samita budućnosti, nazvao je to „životnom prilikom“ da se preoblikuje ljudska istorija jačanjem međunarodne saradnje.
Pakt je proizvod višegodišnjeg rada UN. Pre četiri godine, na vrhuncu pandemije korona virusa, države članice UN zatražile su od generalnog sekretara da razvije preporuke za jačanje globalne uprave, koje bi trebalo predstaviti na 75. godišnjicu UN. Gutereš je odgovorio „Našom zajedničkom agendom“, sveobuhvatnim izveštajem koji poziva na novu eru „umreženog i inkluzivnog multilateralizma“, sposobnog da „neguje globalnu solidarnost, ublaži transnacionalne pretnje i pruži rezultate i za ljude i za planetu“.
Vizija UN juče je ozvaničena rezolucijom GS UN, koju je usvojila predloženi Pakt za budućnost. Međutim, taj dokument prate kontroverze – poput ne baš transparentnog načina na koji je usaglašen, ali i činjenica da se Rusija usprotivila njegovom usvajanju u ovom obliku.
Šta je zapravo Pakt za budućnost?
Dokument je pun odredbi kojima se naglašava značaj mira, stabilnosti i saradnji, ali i ljudskih prava, emancipacija žena, ekonomske i socijalne pravde, zaštite životne sredine… Drugim rečima, mnogo opštih mesta sa kojima bi svako – makar u načelu – mogao da se složi.
Zemlje u razvoju bi, takođe u načelu, mogle da budu zadovoljne odredbama koje pozivaju na reformu međunarodnih finansijskih institucija, poput Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Svetske banke, kojima bi se ojačao uticaj tih zemalja u njima.
Međutim, i taj deo pakta će najverovatnije ostati mrtvo slovo na papiru, pošto zapadne države – a pre svih SAD – i dalje odbijaju da naprave bilo kakav ustupak i dopuste jačanje nezapadnih država u međunarodnim finansijskim intuicijama – koje su, na kraju krajeva, i formirane kako bi ojačale američku ekonomsku i finansijsku dominaciju u svetu nakon Drugog svetskog rata.
Samim tim, zemlje Globalnog juga koje najviše brine nedovoljno dinamičan razvoj, hronično siromaštvo i visoke stope zaduživanja neće imati previše razloga za slavlje.
Pakt je takođe pun upozorenja o opasnostima koje prete od globalnog zagrevanja, koje su poslednjih godina postale jedna od glavnih tema delovanja UN. Međutim, ni tu nema Bog zna šta novo – uglavnom je reč o ciljevima koji su istaknuti tokom samita KOP 28 krajem 2023. godine. O tome koliko je pakt (ne)ozbiljan govori i činjenica da se u njemu poziva na potpuno uništenje svog nuklearnog oružja – iako se tome protive sve prepoznate nuklearne sile, uključujući i pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN, ali i mnoge države koje tim oružjem ne raspolažu.
Primera radi, Sporazum o zabrani nuklearnog oružja iz 2017. potpisale su samo 93 države – manje od pola članica UN – među kojima nema nijedne nuklearne sile, ali ni članica NATO-a. Dakle, da li je realno očekivati da su, na primer, Sjedinjene Države naprasno odlučile da će se otarasiti svog nuklearnog naoružanja.
UN i Svetski ekonomski forum
Podsetimo, Ujedinjene nacije su 2015. godine već usvojile Agendu za održivi razvoj 2030, u kojoj je navedeno 17 ciljeva održivog razvoja, koji za cilj imaju „postizanje mira i prosperiteta za ljude i planetu“, kroz borbu protiv klimatskih promena i očuvanje životne sredine.
Reč je o još jednom ambicioznom projektu UN koji, čini se, i dalje nije dao značajnije konkretne rezultate.
Zanimljivo je da su UN sredinom 2019. godine potpisale sporazum o strateškom partnerstvu sa Svetskim ekonomskom forumom (SEF) u Davosu, u kojem su navedene oblasti saradnje „u cilju produbljivanja institucionalnog angažovanja i zajedničkog ubrzanja implementacije Agende za održivi razvoj 2030“.
„Ispunjavanje ciljeva održivog razvoja je od suštinskog značaja za budućnost čovečanstva. SEF posvećen je podršci ovim naporima i radu sa Ujedinjenim nacijama na izgradnji prosperitetnije i pravednije budućnosti“, rekao je tom prilikom osnivač i izvršni predsednik SEF-a Klaus Švab.
Kontroverzni nemački biznismen je svega godinu dana kasnije, u jeku pandemije korona virusa, otkrio plan ekonomske obnove pod nazivom „Veliki reset“. On se našao na udaru kritika, u kojima su dominirale optužbe da SEF promoviše modele razvoja koji u prvi plan stavljaju privatne multinacionalne korporacije, a na štetu država i njenih vlada. Zašto je Rusija protiv?
Rusija je jedina zemlja koja se tokom rasprave usprotivila usvajanju Pakta za budućnost, navodeći da se o njemu nije dovoljno diskutovalo, ali i da sadrži neke problematične odrednice.
Zamenik ruskog ministra spoljnih poslova Sergej Veršinjin rekao je da „niko zapravo nije zadovoljan dokumentom“, pošto su koordinatori pripreme teksta „od samog početka u njega uneli ono što su im diktirale zapadne zemlje, a sporna pitanja u tekstu su se gomilala i nisu rešena“.
Delegacija Ruske Federacije je, zbog doga, predložila amandman na tekst rezolucije:
„Ponovo potvrđujemo da će Ujedinjene nacije biti vođene međuvladinim procesom donošenja odluka, i da UN i njihov sistem neće intervenisati u stvarima koje su u suštini unutar domaće nadležnosti bilo koje države“, navodi se u amandmanu.
Reč je o razumnom dodatku koji, ako ništa drugo, preciznije definiše ono što se makar implicitno provlači kroz čitav dokument – da multilateralna saradnja između država ne sme da se „nameće“, te da mora biti u skladu sa osnovnim postulatima UN, odnosno suvereniteta i teritorijalnog integriteta država članica.
Samim tim, stiče se utisak da je ruski predlog odbijen ne zbog svog sadržaja – sa kojim bi se nesumnjivo složila većina država u svetu – već zbog naglašene antiruske histerije koja dominira na Zapadu, i prema kojoj je „sve što dolazi iz Rusije po automatizmu loše“.
Za kraj, važno je naglasiti da, pošto je reč o rezolucije GS UN, Pakt o budućnosti u praksi ima status preporuke, a ne pravno obavezujućeg dokumenta, te da se njegovo sprovođenje zavisiti od dobre volje samih država.
