Генерална скупштина УН је, и поред противљења Русије, усвојила је Пакт о будућности. Међутим, чини се да је реч о још једној мртворођеној иницијативи УН која нема светлу будућност
„Мултилатерализам се вратио на велика врата“ – или би то представници Уједињених нација (УН) желели да кажу након што је Генерална скупштина те организације јуче усвојила Пакт о будућности.
Генерални секретар УН Антонио Гутереш, који је и домаћин Самита будућности, назвао је то „животном приликом“ да се преобликује људска историја јачањем међународне сарадње.
Пакт је производ вишегодишњег рада УН. Пре четири године, на врхунцу пандемије корона вируса, државе чланице УН затражиле су од генералног секретара да развије препоруке за јачање глобалне управе, које би требало представити на 75. годишњицу УН. Гутереш је одговорио „Нашом заједничком агендом“, свеобухватним извештајем који позива на нову еру „умреженог и инклузивног мултилатерализма“, способног да „негује глобалну солидарност, ублажи транснационалне претње и пружи резултате и за људе и за планету“.
Визија УН јуче је озваничена резолуцијом ГС УН, коју је усвојила предложени Пакт за будућност. Међутим, тај документ прате контроверзе – попут не баш транспарентног начина на који је усаглашен, али и чињеница да се Русија успротивила његовом усвајању у овом облику.
Шта је заправо Пакт за будућност?
Документ је пун одредби којима се наглашава значај мира, стабилности и сарадњи, али и људских права, еманципација жена, економске и социјалне правде, заштите животне средине… Другим речима, много општих места са којима би свако – макар у начелу – могао да се сложи.
Земље у развоју би, такође у начелу, могле да буду задовољне одредбама које позивају на реформу међународних финансијских институција, попут Међународног монетарног фонда (ММФ) и Светске банке, којима би се ојачао утицај тих земаља у њима.
Међутим, и тај део пакта ће највероватније остати мртво слово на папиру, пошто западне државе – а пре свих САД – и даље одбијају да направе било какав уступак и допусте јачање незападних држава у међународним финансијским интуицијама – које су, на крају крајева, и формиране како би ојачале америчку економску и финансијску доминацију у свету након Другог светског рата.
Самим тим, земље Глобалног југа које највише брине недовољно динамичан развој, хронично сиромаштво и високе стопе задуживања неће имати превише разлога за славље.
Пакт је такође пун упозорења о опасностима које прете од глобалног загревања, које су последњих година постале једна од главних тема деловања УН. Међутим, ни ту нема Бог зна шта ново – углавном је реч о циљевима који су истакнути током самита КОП 28 крајем 2023. године. О томе колико је пакт (не)озбиљан говори и чињеница да се у њему позива на потпуно уништење свог нуклеарног оружја – иако се томе противе све препознате нуклеарне силе, укључујући и пет сталних чланица Савета безбедности УН, али и многе државе које тим оружјем не располажу.
Примера ради, Споразум о забрани нуклеарног оружја из 2017. потписале су само 93 државе – мање од пола чланица УН – међу којима нема ниједне нуклеарне силе, али ни чланица НАТО-а. Дакле, да ли је реално очекивати да су, на пример, Сједињене Државе напрасно одлучиле да ће се отарасити свог нуклеарног наоружања.
УН и Светски економски форум
Подсетимо, Уједињене нације су 2015. године већ усвојиле Агенду за одрживи развој 2030, у којој је наведено 17 циљева одрживог развоја, који за циљ имају „постизање мира и просперитета за људе и планету“, кроз борбу против климатских промена и очување животне средине.
Реч је о још једном амбициозном пројекту УН који, чини се, и даље није дао значајније конкретне резултате.
Занимљиво је да су УН средином 2019. године потписале споразум о стратешком партнерству са Светским економском форумом (СЕФ) у Давосу, у којем су наведене области сарадње „у циљу продубљивања институционалног ангажовања и заједничког убрзања имплементације Агенде за одрживи развој 2030“.
„Испуњавање циљева одрживог развоја је од суштинског значаја за будућност човечанства. СЕФ посвећен је подршци овим напорима и раду са Уједињеним нацијама на изградњи просперитетније и праведније будућности“, рекао је том приликом оснивач и извршни председник СЕФ-а Клаус Шваб.
Контроверзни немачки бизнисмен је свега годину дана касније, у јеку пандемије корона вируса, открио план економске обнове под називом „Велики ресет“. Он се нашао на удару критика, у којима су доминирале оптужбе да СЕФ промовише моделе развоја који у први план стављају приватне мултинационалне корпорације, а на штету држава и њених влада. Зашто је Русија против?
Русија је једина земља која се током расправе успротивила усвајању Пакта за будућност, наводећи да се о њему није довољно дискутовало, али и да садржи неке проблематичне одреднице.
Заменик руског министра спољних послова Сергеј Вершињин рекао је да „нико заправо није задовољан документом“, пошто су координатори припреме текста „од самог почетка у њега унели оно што су им диктирале западне земље, а спорна питања у тексту су се гомилала и нису решена“.
Делегација Руске Федерације је, због дога, предложила амандман на текст резолуције:
„Поново потврђујемо да ће Уједињене нације бити вођене међувладиним процесом доношења одлука, и да УН и њихов систем неће интервенисати у стварима које су у суштини унутар домаће надлежности било које државе“, наводи се у амандману.
Реч је о разумном додатку који, ако ништа друго, прецизније дефинише оно што се макар имплицитно провлачи кроз читав документ – да мултилатерална сарадња између држава не сме да се „намеће“, те да мора бити у складу са основним постулатима УН, односно суверенитета и територијалног интегритета држава чланица.
Самим тим, стиче се утисак да је руски предлог одбијен не због свог садржаја – са којим би се несумњиво сложила већина држава у свету – већ због наглашене антируске хистерије која доминира на Западу, и према којој је „све што долази из Русије по аутоматизму лоше“.
За крај, важно је нагласити да, пошто је реч о резолуције ГС УН, Пакт о будућности у пракси има статус препоруке, а не правно обавезујућег документа, те да се његово спровођење зависити од добре воље самих држава.
