За то време су сликар и његов модел имали прилике да се посматрају. У ствари, Карас је посматрао Омерпашу, а паша је, као сви славољубиви и сујетни људи који су се високо испели на степеницама власти, у ситном сликару необичног изгледа гледао само вештака који треба да овековечи његов, Омерпашин, лик за све људе и за будућа времена, што значи да је гледао себе.
И ту, на доксату, где је светлост дана била јача, пажњу сликареву највише су привлачиле Омерпашине очи и у њиховим зеницама ватра неког пијанства која не потиче од алкохола, чудни повремени блесак охолости који се, као огањ светионика, пали и гаси наизменице. Обрве и трепавице црно-модрог сјаја бујне су и јаке. Очни отвори расечени широко и срезани оштро и необично: у њиховим линијама стално се јављају и смењују два израза, час израз птице грабљивице, час израз женске заводљивости.
Карас је мислио о томе, сећајући се других очију које је у свету гледао и сликао. Сећао се познатог римског модела, лепо и снажно развијене Пине, коју су у сликарском свету у Виа Маргута звали Fiammetta и која је и њему служила као модел за слику Менаде. Њене су очи имале пијан сјај наивне, чулне и бруталне животне радости. – Сећао се и римских девојака из високог друштва, које је издалека посматрао док су недостижне као сјајна привиђења пролазиле алејама на Монте Пинчио; и њихове су очи сјале немилосрдним сјајем богатства и искључивости, и тај сјај је падао као најљући мраз на његову силну жељу за топлом женском љубави. – Да, сећао се многих лица и очију, многих зеница које су пламсале, запаљене неком од многобројних људских страсти, јер он је заиста „имао око за очи“, као што су говорили његови римски другови, али никад није видео очи које овако горе од сујете и охолости.
Откако је прешао границу Турске и откако путује по Босни и долази у додир са народом и властима, њега прогони то питање: откуд оволика охолост и оволико стално и бездушно ниподаштавање другог човека и свега око себе код свих оних које су власт или иметак бар мало издигли изнад других? Ту охолост виђао је у свима могући степенима, тоновима и преливима на лицима људи разног узраста, занимања и положаја. Већ онај турски подофицир који је на граници, једва сричући слова, прегледао његов пасош, носио је на лицу ту одбојну и недотупавну маску.
Од Брода до Травника путовао је у колима заједно са једним сензалом Јеврејином из Трста и једним травничким трговцем, неким Рашидагом. А тај Рашидага био је тако надмен и са такве висине гледао на оба странца и на све око себе да је онај Јеврејин већ на првом одмору у Дервенти рекао Карасу на италијанском језику, са финим осмејком:
– Непрестано се питам чиме ли овај мора да тргује, те је овако горд и надмен.
И после, свуда исто. Травнички бегови, са мрачним, тврдим, као из камена клесаним лицима, без другог израза до пустињске, неприступачне, неплодне и непроходне охолости. Омерпашин диван-ефендија, Анадолац, са подбулим лицем, косим очима из којих сипа презир, и напућеним дебелим уснама које изгледају пре као да ће пљунути него изговорити реч. Ахметага, кавеџибаша. Остали чиновници у везирском Конаку у Травнику и Омерпашином у Сарајеву, сви су мање-више и сваки на свој начин исто тако охоли, мргодни, неприступачни. Чак и код дечака од десет година виђа се на лицу презрива гордост која им даје неки злоћуд и стармали изглед.
А сада, у Омерпашиним очима, види ту исту охолост, уздигнуту и изоштрену до страсти, вештине и снаге која нема потребе да се мршти и надима, него презире са осмејком који долази са незнаних висина.
Омер-паша Латас
И тамо у свету из којег долази, Карас је познавао охолост и знао је да мања или већа набуситост иде као нека униформа уз име, ранг и положај. Памти добро лица загребачких грађана, официра и племића, меценатске осмејке грофа Ревицког и других, ситнијих аустријских дипломата у Риму. Блесак охолости био је и на лицу славног вајара Торвалдсена кад је у мермерном, студеном салону своје римске виле примио непознатог уметника непознатог народа (хрватског – прим. М.З.) и позвао га свечано да седне, не руковавши се с њим, јер је обе руке, као две светиње, држао у малом муфу од белог крзна. Исти блесак назрео је у хладним северњачким очима немачког сликара Овербека, који му је у свом пространом атељеу, у коме су све слике биле љубоморно покривене и завијене као одалиске, изјавио да га не може примити за сталног ученика, а при том је притворно и дубоко спуштао очне капке, кријући тако и тај охоли блесак, љубоморан ваљда и на њега као на све остало.
Све је он то доживео и запамтио, али охолост тих људи на Западу била је ублажена сложеним и многобројним формулама учтивости, нешто као симболична, танка, једва видљива али осетна и непрелазна преграда која дели касту од касте, „свет“ од „света“, нешто дефанзивно и безлично, као опште, за све једнако и традицијом освештано правило. Али овде је друкчије, овде се та охолост, то презирање и омаловажавање другог човека јавља свуда, иде право на човека и удара га грубо и лично, без форме и поштеде, без икаква реда и правила; охолост код ових турских људи представља стварну силу, као што је снага мишића или оружја, и отворено служи као средство у борби, као један од начина како ће човек другог човека потиснути, потчинити, искористити или уништити.
Лично, он то није ни осећао као нарочит терет и увреду, јер се сав губио у посматрању те охолости и тако постајао готово неосетљив на њу, али она га је занимала, нагонила да размишља, изазивала у њему жељу да са неким разумним и човечни разговара о њој. Али с ким?
Кад се све сабере, и у Сарајеву и у Травнику наишао је до сада на једног јединог човека са којим се бар понекад и бар донекле могло разговарати и о нечем што је изван и изнад потреба и непосредних интереса свакодневног живота. То је био фра Грго Мартић. Кад год би га позвао на ручак, жупник би са њим водио разговоре о загребачким књижевницима, рецитовао латинске и италијанске стихове, распитивао се о сликарству у Италији. Разговарали су и о Босни и Турцима. Карас му је казивао своје утиске, говорио му је и о тој нарочитој, грубој гордости код Турака. Фра Грго је то признавао – он није никад ништа порицао! – али је и о томе као и о свему осталом говорио шаљиво-разигнирано. Причао је како му је неки од страних конзула рекао једном, кад је била реч о могућностима извоза из Босне:
– Знате, кад би охолост и дрскост биле артикли који се траже у међународној трговини, Босна би са својим везирима и својим беговатом могла у томе конкурисати свима другим земљама у Европи.
И фра Грго је додао од своје стране:
– Тако ти је то, мој маестро, одувијек у нас: јачи коња јаше, а слабији пешке каса.
На тај или сличан начин, фра Грго је завршавао сваки разговор, без праве везе са оним о чему је реч, без одређеног става и без покушаја да дубље уђе у питање, заклањајући се лукаво за пословице и мудре изреке, бежећи увек у неку шаљиву и неискрену неутралност.
О свему томе мислио је Карас брзо и живо, за оних неколико тренутака док је посматрао Омерпашу од главе до пете, слободним, мирноиспитивачким погледом сликара, враћајући се непрестано на његове очи које су сјале, као хладним лудилом, сјајем нељудске гордости.
Мирослав Здравковић
