Danas se navršava 103. godina od smrti Petra I Karađorđevića, kralja Srbije koji je predvodio državu u vreme velikih ratnih pobeda u periodu od 1912. do 1918. godine. Doba njegove vladavine često naziva periodom najvećeg uspona savremene srpske države.
Petar Karađorđević, Karađorđev unuk, potonji omiljeni kralj Srbije, rođen je 11. jula 1844, pre 180 godina.
Vladavina kralja Petra I (1903-1921) obično se ističe kao period najstabilnije demokratije u istoriji Srbije. Takođe, upravo u vreme njegove vladavine Srbija je ostvarila velike ratne pobede od 1912. do 1918. u dva balkanska i Prvom svetskom ratu, mada je od ljeta 1914, zemlju zapravo vodio prestolonaslednik Aleksandar, tada u svojstvu regenta.
Kruna, veliki vrhunac vladavine kralja Petra I Karađorđevića bilo je stvaranje nove države, Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, 1. decembra 1918. godine.
Petar Karađorđević rođen je u Beogradu. Otac, knez Aleksandar nalazio se na prestolu Srbije od 1842. godine.
Poslije 1858. godine , usledila je emigracija, pošto je Svetoandrejskom skupštinom te godine njegov otac oboren. Na čelo tadašnje Kneževine Srbije doveden je ponovo knjaz Miloš Obrenović.
Petar se potom školovao u Švajcarskoj, zatim Francuskoj. Završio je vojnu akademiju Sen Sir, odnosno Višu vojnu akademiju.
Učestvovao je u Francusko pruskom ratu 1870/1871. Odlikovan je Legijom časti.
Bio je dobrovoljac u bosanskohercegovačkom ustanku od 1875, pod imenom Petar Mrkonjić. Daleko sećanje na učešće Karađorđevog unuka u ustanku protiv Turaka ostalo je u imenu krajiške varošice Mrkonjić grad. Mesto je tako nazvano po počivšem kralju 1924. Prethodno ime bilo je Varcar Vakuf.
Povratak na presto
Pošto je posle Majskog prevrata 1903. Narodna skupština donela odluku da pozove Karađorđeviće, novi kralj koji je do tada živio u Ženevi, ubrzo se našao u Beogradu. Imao je tada 59 godina.
To ipak nije bio tako prijatan moment kako se na kraju ispostavilo. Krvavi prevrat, kada su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga, maja odnosno juna 1903, užasnuo je onovremene evropske dvorove, ali i javnost.
Kralj Petar je tako na presto Srbije stupio u senci teških optužbi i brojnih zahteva zvaničnika više evropskih zemalja da učesnici u prevratu budu kažnjeni. Pre svega je zahtevano da budu uklonjeni sa zvučnih pozicija kojih su se dočepali po uspešnom prevratu.
Za razliku od poslednjih Obrenovića Petar I bio je narodski kralj. Držao se nepreteciozno, čak skromno. Bio je to dvor lišen velikog sjaja, ma čega pompeznog.
Pritom, zbog nadobudnog i samovoljnog ponašanja više oficira prevratnika iz 1903, prvih godina posle prevrata kralj se ponašao vrlo uzdržano, uglavnom izlazeći u susret njihovim katkad sasvim neprimerenim zahtjevima. Postupno je ipak nastupila normalizacija.
Paralelno, pošto je na snazi bio malo izmenjeni ustav iz 1888, a vladar nije nametao svoju volju u unutrašnjoj politici, nego je dopustio potpuni, dotad nezabilježeni parlamentarizam, njegova popularnost je rasla. Narod ga je postupno prozvao Čika Pera.
Ponašao se u skladu sa načelima koje je decenijama ranije proklamovao. Neretko je pominjano da je preveo i objavio, poznato delo Džona Stjuarta Mila „O slobodi“. Knjiga je inače štampana u Beču 1868. godine. Bavio se takođe uspešno slikarstvom, zatim fotografijom.
Period njegove vladavine srpska istoriografija opisivala je kao vreme najuzornije parlamentarne demokratije.
Ekonomski i vojni uspesi
Za taj period vezan je takođe ekonomski uspon Srbije, kako začeci industrijalizacije tako i fiskalna stabilizacija. Pored ekonomske blokade koju je uvela Austrougarska, poznatog Carinskog rata, ozbiljni preduzetnici kakve je Srbija tada imala pronašli su način da otvore nova tržišta na koja su nadalje plasirali robu. Izgrađen je takođe niz novih preduzeća iz domena industrije, rudarstva, trgovine, finansijske institucije.
Kada je izbio Prvi svjetski rat, pošto se zemlja našla u strahovito teškim prilikama, inače iscrpljena balkanskim ratovima, kralj Petar odlazio je na prve linije fronta, što se odrazilo na moral trupa.
U najtežim danima Srbije, 1915. godine, prilikom povlačenja preko planinskih vrleti od Kosova i Metohije put Jadrana, stari kralj se, iako sasvim onemoćao, povlačio zajedno sa vojskom.
Uspelo mu je da iz ličnih sredstava, po cenu velikih odricanja, podigne zadužbinu, crkvu Svetog Georgija na Oplencu u Karađorđevoj Topoli, gde su nadalje sahranjivani Karađorđevići.
Iako se realno sa vlasti povukao ljeta 1914, na prestolu se zvanično nalazio do smrti avgusta 1921. Narodna skupština dodijelila mu je zvanje Oslobodilac, kao što je njegovom nasledniku kralju Aleksandru, koji je predvodio zemlju i vojsku sve vrijeme do velikih pobjeda 1918, dodijeljeno zvanje Ujedinitelj.