Najezda Indoevropljana u istoriju označena je strašnim razaranjima. Između približno 2300. i približno 1900. godine u Grčkoj, Maloj Aziji, Mesopotamiji, spaljeni su i opustošeni brojni gradovi; tako su stradali Troja oko 2300, Bajče-sultan, Tarsus i nekih 300 gradova i naselja u Anadoliji. Dokumenti pominju etničke grupe koje su se zvale Hititi, Luvijci i Mitanci. Postojanje ariofonskih elemenata potvrđeno je i kod drugih četa osvajača. Širenje indoevropskih naroda je počelo nekoliko vekova ranije, i produžilo se tokom dva milenijuma. Oko 1200. Arijci su prodrli u dolinu Inda i Ganga, Iranci su se učvrstili u Persiji, Grčka sa ostrvima bila je indoevropeizirana. Nekoliko vekova kasnije, već je bila okončana ili je daleko uznapredovala indoevroeizacija Indije, Apeninskog i Balkanskog poluostrva i karpatsko-podunavskih oblasti, kao i srednje, severne i zapadne Evrope – od Visle do Baltičkog mora i do Atlantika. Ovaj karakteristični proces – seoba, osvajanje novih oblasti, pokoravanje i asimilacija stanovništva – okončan je tek u XIX veku naše ere. Ne znamo ni za jedan drugi sličan primer jezičke i kulturne ekspanzije.
Naučnici su se već više od jednog veka trudili da identifikuju prvobitnu postojbinu Indoevropljana, da odgonetnu njihovu protoistoriju i da osvetle faze njihovih seoba. Ta prvobitna postojbina je tražena u severnoj i srednjoj Evropi, ruskim stepama, srednjoj Aziji, Anadoliji, itd. Danas svi složno smeštaju postojbinu Indoevropljana u oblasti severno od Crnog mora, između Karpata i Kavkaza. (1) Severno od Crnog mora razvila se između V i III milenijuma tzv. kultura tumula (kurgan). Oko 4000-3500. godine opaža se njeno širenje na zapad do Tise. Tokom sledećeg milenijuma predstavnici kulture kurgan prodiru u srednju Evropu, na Balkansko poluostrvo, u Transkavkazje i u Anadoliju, i na sever do Irana (oko 3500-3000); u III milenijumu oni stižu do severa Evrope, u egejske oblasti (Grčka i obala Anadolije) i do istočnog Mediterana. Prema Mariji Gimbutas, narodi koji su uobličili i prenosili kulturu tumula mogu biti samo protoindoevropljani, a u poslednjim fazama njenog širenja Indoevropljani.
Kako god bilo, sigurno je da poreklo indoevropske kulture zadire u neolit, možda čak i u mezolit. S druge strane, podjednako je sigurno da su na ovu kulturu tokom perioda njenog nastajanja uticale razvijenije civilizacije Bliskog istoka. Korišćenje bojnih kola i metala (2) bilo je preuzeto iz jedne anadolijske kulture (Kuro-Araksas kultura). U IV milenijumu, preuzeti od naroda balkansko-mediteranske oblasti, pojavljuju se kipovi izrađeni od gline, mermera ili alabastera koji prikazuju boginju koja sedi.
Zajednički vokabular pokazuje da su se Indoevropljani bavili zemljoradnjom, gajili stoku (ali isto tako svinje i, verovatno, ovce), i da su znali za divlje i pripitomljene konje. Iako se nisu odricali zemljoradničkih proizvoda, indoevropski narodi su pre svega razvili pastirsku ekonomiju. Pastirsko nomadstvo, patrijarhalna struktura porodice, sklonost ka pljački i vojnička organizacija radi osvajanja, to su karakteristične crte indoevropskih društava. Kontrast između tumula (grobova izgrađenih u obliku kuće i bogato ukrašenih) i mnogo siromašnijih grobnica, ukazuje na vrlo radikalno društveno raslojavanje. Po svoj prilici, tumuli (kurgan) su bili namenjeni isključivo za posmrtne ostatke poglavara.
Što se tiče našeg zadatka, važno je da jasno odredimo u kojoj je meri ovaj oblik egzistencije – pastirsko nomadstvo, koje je snažno reorganizovano s obzirom na ratove i osvajanja – ohrabrio i olakšao pojavljivanje osobenih religioznih vrednosti. Očigledno je da tvorevine zemljoradničkih društava ne odgovaraju u celini religioznim težnjama pastirskog društva. S druge strane, nigde ne postoji pastirsko društvo koje je potpuno nezavisno od zemljoradničke ekonomije i religije. Štaviše, tokom svojih seoba i osvajanja, Indoevropljani su neprekidno pokoravali stalno naseljene zemljoradničke narode i stapali se s njima. Drugim rečima, Indoevropljani su u svojoj istoriji prilično rano bili primorani da upoznaju duhovne tenzije izazvane simbiozom raznorodnih, pa i protivurečnih religioznih orijentacija.
Prvi panteon i zajednički religiozni vokabular
Neke strukture zajedničke indoevropske religije mogu se rekonstruisati. Postoje, pre svega, uopštene ali dragocene indikacije koje nam daje religiozni vokabular. Već na početku izučavanja indoevropski (u nastavku teksta skraćenica IE) koren deiwos, „nebo”, prepoznat je u rečima koje znače „bog” (lat. deus, sanskr. dieva, iran. div, litv. diewas, starogerm. tivar), i u imenima glavnih bogova – Dijausa, Zevsa i Jupitera. Pokazalo se da je ideja o Bogu povezana sa svetošću neba, odnosno sa svetlom i „transcendentalnošću” (visinom), i prošireno, s idejom vrhovne vlasti i tvoraštva u njenom neposrednom značenju – kosmogonije i očinstva. (Bog) Neba je u prvom redu Otac: up. indijskog Dijauspitara, grčkog Zevsa Petera, ilirskog Dajipaturesa, latinskog Jupitera, skitskog Zevsa-Papajosa, tračko-frigijskog Zevsa-Paposa. (3)
Pošto su nebeske i atmosferske hijerofanije imale značajnu ulogu, ne iznenađuje ni to što je izvestan broj bogova bio označen imenom grmljavine: nem. Donar, Thorr, kelt. Taranis (Tanaros), baltički Perkunas, staroslovenski Perun, itd. Bog neba – najviši bog budući da je tvorac sveta i vladar univerzuma – verovatno je već u indoevropsko doba ustupio mesto bogovima oluje; u istoriji religija to je prilično česta pojava. Isto tako, smatralo se da je vatra, izazvana munjom, nebeskog porekla. Uopšte, kult vatre je karakterističan element indoevropskih religija; ime značajnog vedskog boga Agnija nalazi se u latinskom ignis, litvanskom ugnis, slovenskom ogni. (4) Možemo pretpostaviti da je bog sunca zadržao vrlo uticajno mesto još od protoistorije (up. vedsko Surija, grčko Helios, strogerm. sauil, staroslov. solnce, što sve znači sunce). Ali solarni bogovi su kod različitih indoevropskih naroda imali dosta promenljivu istoriju, naročito posle dodira sa religijama Bliskog istoka. (5) Što se tiče Zemlje (*gh’em), smatralo se da je ona životvorna energija koja je suprotstavljena Nebu; ali religiozna predstava o Zemlji-Majci kod Indoevropljana se javlja mnogo kasnije i susreće se samo u jednoj ograničenoj oblasti. (6) Nalazimo, međutim, drugi jedan kosmički element – Vetar, koji je divinizovan u litvanskom Vejopatisu, „Gospodaru vetra”, i u iranskom i induskom Vajauu. Ali u poslednja dva slučaja, reč je samo o kosmičkim epifanijama: one, naročito iranski Vaju, pokazuju karakteristike bogova vrhovnih vladara.
Indoevropljani su razvili osobenu mitologiju i teologiju. Oni su prinosili žrtve i poznavali magijsko-religioznu vrednost reči i pesme (*kan). Raspolagali su shvatanjima i obredima koji su im omogućavali da posvete prostor i „kosmizuju” oblasti u kojima se nastanjuju (ovaj mitsko-obredni scenario je potvrđen u staroj Indiji, u Rimu i kod Kelta), što im je, osim toga, omogućavalo da periodično obnove svet (obrednom borbom između dve grupe učesnika u obredu, a tragovi tog obreda su se zadržali u Indiji i u Iranu). Smatralo se da bogovi prisustvuju svečanostima i pred njima su bile spaljivane žrtve. Indoevropljani nisu podizali svetilišta: vrlo je verovatno da se kult proslavljao u posvećenom ograđenom prostoru, pod vedrim nebom. Evo još jednog bitnog obeležja: usmeno prenošenje predanja, odnosno zabrana korišćenja pisma prilikom susreta sa civilizacijama Bliskog istoka. Ali, kao što je i trebalo očekivati imajući u vidu brojne vekove koji su prve seobe Indoevropljana (Hitita, Indoiranaca, Grka, Itala) razdvajali od poslednjih (Germani, Balto-Sloveni), zajedničko nasleđe se ne može uvek prepoznati u vokabularu, kao ni u teologijama i mitologijama istorijske epohe. Tu s jedne strane treba voditi računa o različitim kulturnim kontaktima koji su ostvareni tokom seoba; s druge strane, ne treba zaboraviti da se nijedna religiozna tradicija ne produžava beskonačno bez promena, do kojih dovode bilo nove duhovne tvorevine, bilo pozajmice, simbioze ili eliminacije.
Vokabular odražava taj proces diferencijacije i unošenja novina, koji je verovatno započeo još u protoistoriji. Najznačajniji primer predstavlja to što na zajedničkom indoevropskom nema nekog posebnog termina koji bi označavao „sveto“. S druge strane, na iranskom, latinskom i grčkom na raspolaganju su nam po dva termina: avestanski spenta/yaoždata (up. takođe gotsko hails/weih); lat. sacer/sanctus; grč. hieros/hagios. „Izučavanje svakog utvrđenog para… vodi do pretpostavke da je u preistoriji svaki pojam imao dva lica: pozitivno, ‘ono što je ispunjeno božanskim prisustvom’ i negativno, ‘ono kojem je zabranjen dodir sa ljudima’.” (7) Tako, prema Benvenistu, nije postojao jedan opšti termin kojim se označavalo „žrtvovanje”. Ali drugu stranu odsustva takvog termina predstavlja to što u „raznim jezicima”, a često i unutar svakoga od njih, postoji velika raznovrsnost oznaka koje odgovaraju raznim oblicima žrtvene delatnosti: levanicama (sansk. juhoti, grč. spendo), svečanim verbalnim obavezama (lat. uoueo, grč. eukhomai), veličanstvenim svečanim gozbama (lat. daps), kađenju (grč. thuo), obredu svetlosti (lat. lustro)”. (8) Što se tiče „molitve” terminologija je sačuvana tako da polazi od dva različita korena. (9) Ukratko, oko zajedničke protoistorije, različiti indoevropski narodi pokazuju težnju da neprekidno reinterpretiraju sopstvene religiozne tradicije. Taj proces se pojačao tokom seoba.
Trodelna indoevropska ideologija
Fragmenti različitih indoevropskih mitologija predstavljaju značajan izvor. Naravno, ti fragmenti su različite starosti a do nas su dospeli preko raznovrsnih dokumenata nejednake vrednosti: himni, obrednih tekstova, epske poezije, teoloških komentara, narodnih legendi, istoriografija, poznijih predenja koja su zabeležili hrišćanski autori posle pokrštavanja naroda srednje i severne Evrope. Ipak, svi su ti dokumenti dragoceni, jer čuvaju ili odražavaju (makar i iskrivljen) određeni broj izvornih religioznih shvatanja. Preuveličavanja i greške „uporedne mitologije”, onako kako je shvataju Maks Miler (Max Müller) i njegovi epigoni, ne treba da nas spreče u korišćenju tih materijala. Dovoljno je samo ne prevariti se u pogledu njihove dokumentarne vrednosti. Jedan mit čije je postojanje potvrđeno u Rigvedi, ne može biti mlađi od II milenijuma stare ere, dok su predanja koja su sačuvali Tit Livije, irska epopeja ili Snori (Snorri) Sturluson, daleko mlađa sa stanovišta hronologije. Kada se ova predanja u svim tačkama slažu sa vedskim mitom, teško je posumnjati u njihov zajednički indoevropski karakter, pogotovu ako jedno takvo proveravanje nije izdvojeno nego se može uklopiti u sistem.
To je pokazao Žorž Dimezil (Georges Dumezil) nizom dela koja su iz osnova obnovila uporedno izučavanje indoevropskih mitologija i religija. Ovde ih nećemo izlagati. Dovoljno je reći da su istraživanja tog francuskog naučnika osvetlila suštinsku strukturu indoevropskog društava i ideologije. Podeli društva na tri klase – sveštenike, ratnike i stočare-zemljoradnike – odgovara trofunkcionalna religiozna ideologija: funkcija magijske i pravne vrhovne vlasti, funkcija bogova i ratničke snage, i najzad funkcija božanstava plodnosti i ekonomskog napretka. Ova trodelna podela bogova i društva najbolje se može shvatiti kod Indoiranaca. Zapravo, u staroj Indiji, društvenim klasama brahmana [(brahmanas), sveštenika, učesnika u žrtvenim obredima], kšatrija [(ksatriya), vojnika, zaštitnika zajednice] i vajšija [(vaisya), proizvođača], odgovaraju bogovi Varuna i Mitra, Indra, i blizanci Nasatja (ili Ašvin). Isti bogovi, navedeni istim redom, opet se pojavljuju u sporazumu koji je hititski kralj zaključio oko 1380. godine sa poglavarom paraindijaca (Mitani) iz srednje Azije: Mitra-(V)aruna [varijanta Uruvana], Indara, bogovi Nasatja. Isto tako, u Avesti se pravi razlika između sveštenika (athra.van), ratnika (boraca iz bornih kola, rathae-štar), i stočara zemljoradnika (vastryo.fšuyant); s tom razlikom što u Iranu ova društvena podela nije očvrsla u kastinski sistem. Prema Herodotu (IV, 5-6), iranski Skiti su takođe znali za podelu na tri klase, i ta se tradicija održala sve do XIX veka kod Oseta sa Kavkaza, neposrednih potomaka Skita.
Kelti su društvo delili na druide (sveštenike, pravnike), vojnu aristokratiju [flaith, doslovno „vlast”, jednako sanskrtskom kšatra (ksatra)] i bo airig, slobodne ljude (airig), vlasnike krava (bo). Prema Dimezilu, sličnu društvenu podelu možemo uočiti i u mitskim, veoma istorizovanim predanjima o osnivanju Rima: tu su kralj Romul koga štiti Jupiter; Etrurac Lukumon, stručnjak za rat; Tacije i Sabinjani koji pribavljaju žene i bogatstvo. Kapitolska trijada – Jupiter, Mars, Kvirin – na neki način predstavlja božanski, nebeski model rimskog društva. Najzad, analogno trojstvo dominira skandinavskom religijom i mitologijom: vrhovni bog vladar Odin, pobednik Tor, i zaštitnik plodnosti Frej.
Podelu prve funkcije na dva komplementarna dela ili tendencije – magijsku suverenost i pravnu suverenost – jasno prikazuje par Varuna i Mitra. Za stare Indijce, Mitra je, doista, vrhovni bog „u svom mudrom, svetlom, uređenom, mirnom, blagonaklonom, sveštenom vidu – a Varuna je suveren u svom napadačkom, tamnom, zanesenom, strašnom, ratničkom vidu”. (10) Isti diptih nalazi se upravo u Rimu, sa istim suprotnostima i istim naizmeničnostima: to je, s jedne strane, opozicija između luperka – mladića koji su nagi trčali gradom i udarali prolaznike uzicom od kozje kože da bi ih oplodili – i izabranih sveštenika, flamena*; s druge strane, to su strukture i ponašanja po kojima se razlikuju prva dva kralja Rima: Romul, koji osniva dva kulta strašnog Jupitera, i Numa, koji osniva svetilište Fides Publica i ispoveda sasvim posebnu odanost ovoj boginji koja jamči dobru veru i potvrđuje zakletve. Opozicija Romul-Numa opet u osnovi sadrži opoziciju luperki–flameni, a, s druge strane, ona u svim tačkama odgovara polaritetu Varuna-Mitra.
Analizirajući dva vida božanske vrhovne vlasti kod Indijaca i kod Rimljana, Žorž Dimezil je umesno naglasio i razlike. U vedskoj Indiji, kao i u Rimu, prepoznaje se ista indoevropska struktura ali ta dva „ideološka polja” nisu homogena. Rimljani misle istorijski, a Indijci mitski. Rimljani misle nacionalno, a Indijci kosmički. Empirijskoj, relativističkoj, političkoj, pravnoj misli Rimljana, suprotstavlja se filozofska, apsolutna, dogmatska, duhovna i mistična misao Indijaca. (11) Analogne razlike među „ideološkim poljima” nalazimo i kod drugih indoevropskih naroda. Kao što smo već rekli, dokumenti kojima raspolažemo predstavljaju osobene izraze različitih ariofonskih naroda kroz istoriju. Ukratko, mi možemo dokučiti samo opštu strukturu indoevropske ideologije, ali ne i misao i religiozne prakse prvobitne zajednice. Ta nas struktura, međutim, obaveštava o vrsti religioznog iskustva i spekulacije koji su bili osobeni za Indoevropljane. Osim toga, ona nam omogućava da procenimo osobenu kreativnost svakog ariofonskog naroda.
Kao što smo mogli da pretpostavimo, najveća morfološka promena potvrđena je na nivou treće funkcije, jer su religiozni izrazi koji su povezani s obiljem, mirom, plodnošću, nužno zavisni od geografije, ekonomije i istorijske situacije svake grupe. Što se tiče druge funkcije, fizičke snage, pogotovu korišćenja snage u borbama, Žorž Dimezil je osvetlio izvestan broj podudarnosti između Indije (već kod Indoevropljana), Rima i germanskog sveta. Tako se inicijacijsko iskušavanje po svoj prilici sastojalo iz borbe mladog ratnika protiv tri protivnika, ili protiv nekog troglavog čudovišta (koje predstavlja neka drvena spodoba). Sličan scenario se može pronaći u istoriji slavnih borbi irskog junaka Kušulena protiv tri brata i u Horacijevoj borbi protiv tri Kuracija: isto je tako u mitu o Indri i o iranskom junaku Tretaonu, gde svaki ubija po jedno troglavo čudovište. U Kušalenu i Horaciju pobeda izaziva „bes” (furor, keltski ferg) opasan po društvo, koji se mora obredno očistiti. Osim toga, homologije mitske teme o Indrina „tri greha” mogu se naći u Skandinaviji, u podvizima junaka Starkaterusa, i u Grčkoj, u mitovima o Heraklu. (12) Vrlo je verovatno da se ove mitsko-obredne teme ne iscrpljuju u ratnoj mitologiji i tehnikama iz doba indoevropskog zajedništva. Ali važno je utvrditi da su se one sačuvale u dvema krajnjim tačkama širenja, u Indiji i u Irskoj.
Koliko se o tome može suditi, trodelna ideologija je predstavljala povezan ali elastičan sistem, koji je na različite načine upotpunjavan mnoštvom božanskih oblika, ideja i religioznih praksi. Proučavajući odvojeno različite indoevropske religije, biće prilike da procenimo njihov broj i značaj. Ima razloga verovanju da je trodelna ideologija, mada razvijena u doba zajedništva, odstranjivala ili korenito reintepretirala podjednako uvažavana shvatanja kao što je, na primer, predstava o bogu neba, tvorcu, vrhovnom vladaru i Ocu. Razvlašćenje Dijauspitera u korist Varune, o čemu nalazimo tragove u Rigvedi, kao da odražava ili se nadovezuje na jedan mnogo stariji proces.
______________________________________________________________________________
UPUTNICE:
(1) Zajednički vokabular za neke životinje (vuk, medved, patka, rečni losos, osa, pčela) i drveće (breza, bukva, hrast i vrba) ukazuju na umerenu zonu.
(2) Izrazi za „bakar” i „sekira” su sumerski: preuzeti su pre razdvajanja evropskih lingvističkih grupa (germanske, italske, keltske, ilirske i tračke, grčke i slovenske).
(3) Grčka imenica theos se ne upisuje u isti niz. Ona potiče od korena koji označava „dušu”, „duh umrlog”; up. litv. dwesiu, „disati”, staroslovensko duh, duša. Možemo dakle pretpostaviti da se „Bog”, theos, razvija polazeći od ideje o divinaciji umrlih.
(4) U Iranu, ime božanstva vatre je Atar: ali ima pokazatelja da se, u starijoj terminologiji kulta, vatra nazivala *agni a ne atar: v. Stig Wikander, Der arische Mannerbund, str. 77 i dalje. (Up. i naše oganj! – prim prev.).
(5) Pored toga, svetlost koju predstavlja Sunce dopuštala je, u vreme grčko-istočnog sinkretizma, smele teološke i filozofske razrade, pa bi se moglo reći da je bog sunca bio poslednja kosmička teofanija koja će nastati pre širenja judeo-hrišćanskog monoteizma.
(6) Dodajmo da je čovek kasnije, kao zemaljsko biće (GHeMON) na Zapadu suprotstavljen nebeskim bićima, dok na istoku nailazimo na poimanje čoveka kao racionalnog stvorenja (MeNU) koje je suprotstavljeno životinjama; up. Devoto, Origini indo-europee, 264 i dalje.
(7) E. Benveniste, Le vocabulaire des institution indo-europeennes, II, str. 179. Što se tiče religije, „Indoevropljani nisu imali poseban izraz da je označe, pošto tu sveprisutnu realnost nisu poimali kao izdvojenu instituciju”, isto, str. 265. Žorž Dimezil je u više navrata analizirao indoevropski vokabular svetog; videti na kraju La religion romaine archaique (drugo izdanje, 1974), str. 131-146.
(8) Isto, str. 223. Erik Hamp je ipak uspeo da rekonstruiše zajedničku reč za „žrtvovanje”, up. JIES, I, 1973, str. 320-22.
(9) Izvorna hititsko-slovensko-baltičko-armenska (-germanska?) dijalekatska grupa potvrđuje oblike koji su vidljivi u hititskom maltai-, „moliti“, dok iranski, keltski i grčki prikazuju reči koje su potekle od korena *ghwedh – „moliti, želeti”; Benveniste, isto, str. 245.
(10) G. Dumezil, Mitra-Varuna (drugo izdanje, 1948), str. 85.
* Lat.: flamen, sveštenik samo jednog božanstva (prim. prev.)
(11) G. Dumezil, Servius et la Fortune, str. 190-92.
(12) Ta tri greha se čine u odnosu na tri funkcije koje se u stvari nalaze u domenima religioznog, idealnog ratnika, i plodnosti – što potvrđuje trofunkcionalnu hipotezu. Dodajmo da je veoma značajna identifikacija jednog zajedničkog indoevropskog motiva u mitologiji o Heraklu, jer je u Grčkoj trofunkcionalna ideologija bila veoma rano raščlanjena, što je rezultat simbioze s egejskom kulturom.
Priredio: Ivan Ćupin/Novi Standard
Prevod s francuskog: Biljana Lukić
