TATA je 1910. godine kriomice uzeo od ćaće Ilije dva konja sa porodičnog imanja i prodao ih na vašaru u Petrinji. Pošto je imao samo sedamnaest godina napravio je pasoš na ime nekog Nikole Dubajića. Otišao je u Fijumu (Rijeku), a potom ka Nemačkoj odakle su prekookeanske linije kompanije „Lojd“ plovile iz Hamburga i Bremena za Njujork. Ocu se nije javio, ni tada ni kasnije, znao je da je ljut na njega. Tek 1919. godine videli su se kada se Jovan vratio iz rata kao srpski dobrovoljac.
Ovo je svedočenje Ostoje Micića o odlasku njegovog oca Jovana iz Majskog Trtnika kod Gline, u Ameriku, u pečalbu. Jovan je bio izdanak generacije rođene krajem 19. veka u Lici, Baniji, Kordunu, Hercegovini, Bosanskoj Krajini, Crnoj Gori i Boki Kotorskoj koja se otisnula preko okeana u Ameriku, u prvim decenijama prošlog stoleća, privučena američkim snom. Devetorica Vajagića
IZ srpskih kolonija u SAD dobrovoljci za srpsku vojsku polazili su organizovano i predvodili su ih ljudi iz njihovih zajednica. Tako je dobrovoljce iz Gerija u Indijani predvodio Petar Demonja. Prijavilo se 450 ljudi uglavnom iz Like, Banije, Korduna, Bosne. Među njima i devetoro braće (rođaka) Vajagića iz okoline Bosanske Krupe. Dobrovoljci su sa sobom poneli tri američke zastave i svoju zajedničku fotografiju snimljenu u Indijanpolisu, pred polazak 1918. godine – objavio je Njujork Tajms.
Ali, na vest da je buknuo Prvi svetski rat u Evropi, naši iseljenici u čijim emocijama je duboko bilo usađeno porodično predanje da su njihove istinske otadžbine Srbija i Crna Gora, a ne Austrougarska čiji su državljani bili. Spakovali su svoj oskudni pečalbarski život, doplovili natrag o svom trošku i borili se u proboju Solunskog fronta.
Kada je utihnuo ratni huk, većina se nije vraćala u SAD, otadžbina ih je nagradila imanjima u novoformiranim kolonističkim mestima u Banatu, Bačkoj, Sremu, Baranji i Slavoniji. U periodu između dva rata a i docnije, nazivani su „Amerikancima“.
Da koprena zaborava ne bi potpuno prekrila te naše ljude dr Milan Micić, generalni sekretar Matice srpske i potomak Jovana iz Majskog Trtnika kod Gline s početka ove priče, napisao je knjigu – studiju „Amerikanci – srpski dobrovoljci iz SAD, 1914- 1918“ u izdanju Banatskog kulturnog centra iz Novog Miloševa.
Ponosan što je potomak jednog takvog „Amerikanca“, dr Micić je na osnovu porodičnih kazivanja uspeo da od zaborava otrgne priče dobrovoljaca koji su u srpsku vojsku došli iz SAD (23) i Argentine (2), a koji su između dva svetska rata naseljeni u banatskim kolonijama Vojvoda Stepa (12), Rusko Selo (7), Banatski Dušanovac (4), Banatsko Višnjićevo (2). Prvo u nizu od 25 kazivanja posvetio je svom dedi Jovanu.
Ulazak srpskih pečalbara iz Austrougarske u Ameriku s početka 20. veka nije značio njihovo potpuno pripadanje novom kulturnom i civilizacijskom modelu. Mladi ljudi, srpski iseljenici, koji su u SAD radili najteže poslove u čeličanama, rudnicima, na seči šume, prugama, u velikim fabrikama, u njima nepoznatom i stranom svetu, zatvarali su se u svoje zavičajne zajednice. Taj srpski svet okupljao se u Americi u našim udruženjima, živeo u 187 kolonija. U Americi je tada bilo oko 40.000 Srba iz Austrougarske i oko 5.000 naših sunarodnika iz Crne Gore.
Organizovano prikupljanje počelo je dolaskom na čelo Srpske vojne misije pukovnika Milana Pribićevića iz ugledne banijske porodice. Sa njim je bio i guslar Petar Perunović Perun. Oni su obilazili sve kolonije u kojima su živeli Srbi, prikupljali dobrovoljce, organizovali posela. Vrcale su emocije kada guslar Perun zapeva pesmu, prijave u dobrovoljce bivale su sve masovnije. Od 1914. do 1918. godine najmanje 10.000 Srba došlo je u redove vojske Kraljevine Srbije ili Crne Gore.
– To je mogao biti svaki četvrti ili peti Srbin koji je tada tamo živeo. Oni su napuštali dobro plaćene poslove, odlazili, neki se kasnije vraćali u SAD, ali većina nije. Ostali su pošto su dobijali zemlju u Banatu, Bačkoj, Baranji i Slavoniji. U prvom sudaru sa austrougarskom vojskom poginula su 23 Hercegovca iz Amerike – naglašava Micić.
Podrška Pupina i vladike Nikolaja
U PRIKUPLJANJU dobrovoljaca u Americi za pomoć Srbiji u Velikom ratu učestvovali su i naučnik Mihajlo Pupin i vladika Nikolaj Velimirović. Pupin je 1915. pomagao da se okupi oko 5.000 dobrovoljaca za pomoć Crnoj Gori. U poslednjem transportu najmanje 500 njih doživljava tragediju kada je na Badnji dan 1916. njihov parobrod „Brindizi“ na putu za albansku luku Medovu, ploveći u mraku neosvetljen, naleteo na minu nadomak obale. Poginulo je blizu 400 dobrovoljaca.
Kao i sve Banijce, i Jovana Micića je zemljak pukovnik Pribićević podstakao da se dobrovoljno prijavi i pridruži srpskoj vojsci. Jovan je tako krenuo preko okeana i dospeo u Bizertu. Tu je sa ostalim dobrovoljcima prošao vojnu obuku.
Na organizovano okupljanje dobrovoljaca, Amerika je gledala blagonaklono tek od 6. aprila 1917. godine, kada se uključila u Veliki rat. Učestvovao je Jovan u proboju Solunskog fronta. Bio je artiljerac pa je ostao malo nagluv od jeke topova.
Sličan životni put imali su i ostali „naši Amerikanci“. U Đenovi se Mile Stanić ukrcao kao slepi putnik na brod, a u Njujorku je lučkim vlastima objasnio da ide u Šakrament – svedočenje je Branka Stanića o odlasku njegovog oca iz Mutilića, kod Udbine.
Marko Basarić iz Divosela, kod Gospića bio je sedamnaestogodišnjak kada je lažni pasoš pribavio na ime svoje sestre da bi se dokopao američkog sna – ispričao je Stevan Basarić o početku pečalbe njegovog oca. Tri godine mlađi bio je Rade Knežević iz Bunića kod Korenice kada je krenuo 1914. sa zavežljajem i kartonskim natpisom na prsima da ide u Ameriku,svedočio je docnije njegov sin Milan. Brat Nikolin Đuro se nalazio u Americi. Nikolin otac Obren pozajmio je pare od Rista Kurilića da Nikola ode u Ameriku. Iz Dubrovnika je Nikola krenuo i jedino mu je šešir Ristin na brodu bio orijentir da se ne izgubi – kazivanje je Milutina Vučurevića o trenutku odlaska njegovog oca Nikole iz Zaprijeseke kod Trebinja u Ameriku.
Jednako dirljiva je i pečalbarska priča o Vuku Martinoviću iz Brajića, plemenske opštine kod Budve, u drugoj polovini 19. veka.
Deda sa Čaplinom
– POPUT većine naših pečalbara, deda Jovan prihvatao se svakakvog posla i jurio je prostranom Amerikom za zaradom i avanturom. U tim lutanjima zavoleo je filmove, a u jednom „salunu“ video je i Čarlija Čaplina i, kako je kasnije u Banatu pričao, „sit mu se nasmijao“ – priseća se Milan Micić detalja iz američkog života svog pretka.
U hrani se najviše oskudevalo pa su Vukovi sinovi odlazili jedan za drugim u Ameriku. Prvo najstariji Krsto u rudnik bakra, u Bjutu, u Montani, pa su za njim stigli Risto i Đuro, da bi i četrnaestogodišnji Ivo došao takođe za njima. Samo jedan od braće, Božo, ostao je u Brajićima.
Kada je buknuo Balkanski rat sa Turskom 1912. godine kao dobrovoljac krenuo je preko okeana u Crnu Goru. „Što si doš’o, Đuro?“, pitao ga je brat Risto. „Doš’o sam u rat protiv Turaka. Sramota me bilo da ostanem u Ameriku, a da ne svetim Kosovo!“ Posle završena četiri razreda škole Stevan Božičković, iz Škarakod Otočca, preko Privrednika krenuo je u Baranju, u selo Dardu, da uči krojački zanat kod nekog majstora, Hrvata.
Kada je Stevan 1902. godine napunio sedamnaest godina odlučio je da pođe u Ameriku. Neki njegov rođak Paskaš dao mu je svoj pasoš. U vojničkoj bukvici Stevana Božičkovića zapisano je da je uniformu srpske vojske obukao 2. aprila 1917. godine.Nikada Stevan posle nije pričao o ratu. Govorio je: „Šta da pričam: mrtvi, ranjeni, krv“…
U knjizi dr Micića su i američke sudbine: Milana Krulja, Stevana Vidovića, Andrije Stojanovića, Mila Midorovića, Rada Kneževića, Marka Raičkovića, Koste Delića, Ilije Samardžića, Marka Pantelića, Mitra Rosandića, Vladimira Čolića, Mihajla Pribišića, Cvetka Obradovića… Svaka od njih ima i srpsku i američku emociju. Svet rata za njih je bio samo sena, iako je čin njihovog dobrovoljstva u srpskoj vojsci trajno opredelio njihove živote i sudbine njihovih potomaka.
– Posleratni svet komunističkih vrednosti za „naše Amerikance“ predstavljao je duhovnu, mentalnu i vrednosnu okupaciju. Njihovi životi i ratne zasluge potisnute su na marginu, gurnute u tamu nepamćenja i nepomena, u zaborav kao kaznu – ističe dr Micić koji lik svog dede Jovana pamti, mada nema nijednu njegovu fotografiju, a nije zaboravio ni njegove reči kada je unucima pričao o svojoj američkoj i solunskoj odiseji: „Možda će neko od njih ovo jednog dana zapisati“.
