ТАТА је 1910. године криомице узео од ћаће Илије два коња са породичног имања и продао их на вашару у Петрињи. Пошто је имао само седамнаест година направио је пасош на име неког Николе Дубајића. Отишао је у Фијуму (Ријеку), а потом ка Немачкој одакле су прекоокеанске линије компаније „Лојд“ пловиле из Хамбурга и Бремена за Њујорк. Оцу се није јавио, ни тада ни касније, знао је да је љут на њега. Тек 1919. године видели су се када се Јован вратио из рата као српски добровољац.
Ово је сведочење Остоје Мицића о одласку његовог оца Јована из Мајског Тртника код Глине, у Америку, у печалбу. Јован је био изданак генерације рођене крајем 19. века у Лици, Банији, Кордуну, Херцеговини, Босанској Крајини, Црној Гори и Боки Которској која се отиснула преко океана у Америку, у првим деценијама прошлог столећа, привучена америчким сном. Деветорица Вајагића
ИЗ српских колонија у САД добровољци за српску војску полазили су организовано и предводили су их људи из њихових заједница. Тако је добровољце из Герија у Индијани предводио Петар Демоња. Пријавило се 450 људи углавном из Лике, Баније, Кордуна, Босне. Међу њима и деветоро браће (рођака) Вајагића из околине Босанске Крупе. Добровољци су са собом понели три америчке заставе и своју заједничку фотографију снимљену у Индијанполису, пред полазак 1918. године – објавио је Њујорк Тајмс.
Али, на вест да је букнуо Први светски рат у Европи, наши исељеници у чијим емоцијама је дубоко било усађено породично предање да су њихове истинске отаџбине Србија и Црна Гора, а не Аустроугарска чији су држављани били. Спаковали су свој оскудни печалбарски живот, допловили натраг о свом трошку и борили се у пробоју Солунског фронта.
Када је утихнуо ратни хук, већина се није враћала у САД, отаџбина их је наградила имањима у новоформираним колонистичким местима у Банату, Бачкој, Срему, Барањи и Славонији. У периоду између два рата а и доцније, називани су „Американцима“.
Да копрена заборава не би потпуно прекрила те наше људе др Милан Мицић, генерални секретар Матице српске и потомак Јована из Мајског Тртника код Глине с почетка ове приче, написао је књигу – студију „Американци – српски добровољци из САД, 1914- 1918“ у издању Банатског културног центра из Новог Милошева.
Поносан што је потомак једног таквог „Американца“, др Мицић је на основу породичних казивања успео да од заборава отргне приче добровољаца који су у српску војску дошли из САД (23) и Аргентине (2), а који су између два светска рата насељени у банатским колонијама Војвода Степа (12), Руско Село (7), Банатски Душановац (4), Банатско Вишњићево (2). Прво у низу од 25 казивања посветио је свом деди Јовану.
Улазак српских печалбара из Аустроугарске у Америку с почетка 20. века није значио њихово потпуно припадање новом културном и цивилизацијском моделу. Млади људи, српски исељеници, који су у САД радили најтеже послове у челичанама, рудницима, на сечи шуме, пругама, у великим фабрикама, у њима непознатом и страном свету, затварали су се у своје завичајне заједнице. Тај српски свет окупљао се у Америци у нашим удружењима, живео у 187 колонија. У Америци је тада било око 40.000 Срба из Аустроугарске и око 5.000 наших сународника из Црне Горе.
Организовано прикупљање почело је доласком на чело Српске војне мисије пуковника Милана Прибићевића из угледне банијске породице. Са њим је био и гуслар Петар Перуновић Перун. Они су обилазили све колоније у којима су живели Срби, прикупљали добровољце, организовали посела. Врцале су емоције када гуслар Перун запева песму, пријаве у добровољце бивале су све масовније. Од 1914. до 1918. године најмање 10.000 Срба дошло је у редове војске Краљевине Србије или Црне Горе.
– То је могао бити сваки четврти или пети Србин који је тада тамо живео. Они су напуштали добро плаћене послове, одлазили, неки се касније враћали у САД, али већина није. Остали су пошто су добијали земљу у Банату, Бачкој, Барањи и Славонији. У првом судару са аустроугарском војском погинула су 23 Херцеговца из Америке – наглашава Мицић.
Подршка Пупина и владике Николаја
У ПРИКУПЉАЊУ добровољаца у Америци за помоћ Србији у Великом рату учествовали су и научник Михајло Пупин и владика Николај Велимировић. Пупин је 1915. помагао да се окупи око 5.000 добровољаца за помоћ Црној Гори. У последњем транспорту најмање 500 њих доживљава трагедију када је на Бадњи дан 1916. њихов пароброд „Бриндизи“ на путу за албанску луку Медову, пловећи у мраку неосветљен, налетео на мину надомак обале. Погинуло је близу 400 добровољаца.
Као и све Банијце, и Јована Мицића је земљак пуковник Прибићевић подстакао да се добровољно пријави и придружи српској војсци. Јован је тако кренуо преко океана и доспео у Бизерту. Ту је са осталим добровољцима прошао војну обуку.
На организовано окупљање добровољаца, Америка је гледала благонаклоно тек од 6. априла 1917. године, када се укључила у Велики рат. Учествовао је Јован у пробоју Солунског фронта. Био је артиљерац па је остао мало наглув од јеке топова.
Сличан животни пут имали су и остали „наши Американци“. У Ђенови се Миле Станић укрцао као слепи путник на брод, а у Њујорку је лучким властима објаснио да иде у Шакрамент – сведочење је Бранка Станића о одласку његовог оца из Мутилића, код Удбине.
Марко Басарић из Дивосела, код Госпића био је седамнаестогодишњак када је лажни пасош прибавио на име своје сестре да би се докопао америчког сна – испричао је Стеван Басарић о почетку печалбе његовог оца. Три године млађи био је Раде Кнежевић из Бунића код Коренице када је кренуо 1914. са завежљајем и картонским натписом на прсима да иде у Америку,сведочио је доцније његов син Милан. Брат Николин Ђуро се налазио у Америци. Николин отац Обрен позајмио је паре од Риста Курилића да Никола оде у Америку. Из Дубровника је Никола кренуо и једино му је шешир Ристин на броду био оријентир да се не изгуби – казивање је Милутина Вучуревића о тренутку одласка његовог оца Николе из Запријесеке код Требиња у Америку.
Једнако дирљива је и печалбарска прича о Вуку Мартиновићу из Брајића, племенске општине код Будве, у другој половини 19. века.
Деда са Чаплином
– ПОПУТ већине наших печалбара, деда Јован прихватао се свакаквог посла и јурио је пространом Америком за зарадом и авантуром. У тим лутањима заволео је филмове, а у једном „салуну“ видео је и Чарлија Чаплина и, како је касније у Банату причао, „сит му се насмијао“ – присећа се Милан Мицић детаља из америчког живота свог претка.
У храни се највише оскудевало па су Вукови синови одлазили један за другим у Америку. Прво најстарији Крсто у рудник бакра, у Бјуту, у Монтани, па су за њим стигли Ристо и Ђуро, да би и четрнаестогодишњи Иво дошао такође за њима. Само један од браће, Божо, остао је у Брајићима.
Када је букнуо Балкански рат са Турском 1912. године као добровољац кренуо је преко океана у Црну Гору. „Што си дош’о, Ђуро?“, питао га је брат Ристо. „Дош’о сам у рат против Турака. Срамота ме било да останем у Америку, а да не светим Косово!“ После завршена четири разреда школе Стеван Божичковић, из Шкаракод Оточца, преко Привредника кренуо је у Барању, у село Дарду, да учи кројачки занат код неког мајстора, Хрвата.
Када је Стеван 1902. године напунио седамнаест година одлучио је да пође у Америку. Неки његов рођак Паскаш дао му је свој пасош. У војничкој буквици Стевана Божичковића записано је да је униформу српске војске обукао 2. априла 1917. године.Никада Стеван после није причао о рату. Говорио је: „Шта да причам: мртви, рањени, крв“…
У књизи др Мицића су и америчке судбине: Милана Круља, Стевана Видовића, Андрије Стојановића, Мила Мидоровића, Рада Кнежевића, Марка Раичковића, Косте Делића, Илије Самарџића, Марка Пантелића, Митра Росандића, Владимира Чолића, Михајла Прибишића, Цветка Обрадовића… Свака од њих има и српску и америчку емоцију. Свет рата за њих је био само сена, иако је чин њиховог добровољства у српској војсци трајно определио њихове животе и судбине њихових потомака.
– Послератни свет комунистичких вредности за „наше Американце“ представљао је духовну, менталну и вредносну окупацију. Њихови животи и ратне заслуге потиснуте су на маргину, гурнуте у таму непамћења и непомена, у заборав као казну – истиче др Мицић који лик свог деде Јована памти, мада нема ниједну његову фотографију, а није заборавио ни његове речи када је унуцима причао о својој америчкој и солунској одисеји: „Можда ће неко од њих ово једног дана записати“.
