Srbija je u fudbalu završila još jedno veliko takmičenje bez pobede. Ovaj put sa svega jednim postignutim golom. Navijači su više od rezultata razočarani igrom koju su prikazali izabranici selektora Dragana Stojkovića Piksija.
Bezidejno, mlako, staromodno. Tako bi se najkraće opisala igra Srbije na EURU 2024. godine. Nije više ni pitanje zalaganja igrača, koliko je fudbal koji je Srbija prikazala naspram drugih ekipa izgledao kao iz prošlog veka.
Nije delovalo tako u prvoj utakmici protiv Engleske, gde je Srbija odigrala sasvim solidno protiv jakog protivnika. Ipak, pokazalo se kasnije da ni Englezi nisu sjajni koliko imaju fenomenalnih igrača. Sve boljke otkrile su se protiv Slovenije i sinoć protiv Danske.
Protiv Slovenaca stvoreno je nekoliko šansi, postignut je i zaslužen go. Međutim, s Dancima se u punom sjaju prikazalo sve ono što su mnogi ranije primećivali.
Napadačka taktika, defanzivan fudbal
Izašla je Srbija hrabro, sa (formacijski) šest veznih igrača i jednim napadačem. Kasnije su na terenu bila tri klasična špica, a u veznom redu četiri igrača od kojih su trojica izrazito ofanzivno. Ipak, Srbija nije stvorila niti jednu šansu. Zapravo, imala je jedan šut ka golu, i to van okvira.
Koliko je sve bilo loše govori podatak da je, i pored izrazito ofanzivne postavke, u pet igrača sa najviše dodira bilo tri defanzivca i golman! Da, Predrag Rajković bio je peti igrač po redu po broju dodira, čak 56.
Kada je reč o sredini terena, lopta je pretežno išla unazad ili igraču pored, bez pasova napred. Oni koji su išli ka golu protivnika bile su mahom duge lopte kojima su pokušali pronaći Aleksandra Mitrovića. Bočni igrači (Živković i Mijalilović, kasnije Mladenović) loptu su najčešće primali unazad, ne gledajući napred, tako stalno olakšavajući posao Dancima u postavci. Lukić je bio čvrst na lopti, međutim nije kreirao skoro ništa. Išao je na „siguricu“, dodajući prvom igraču do sebe, a u većini slučajeva imao je dodir viška.
O napadu se ne može ni pričati, jer se skoro nisu ni videli. Kod Mitrovića se primeti da igra u Saudijskoj Arabiji, a od nekadašnjeg „ubice“ postao je neko ko stalno usporava igru, ne otvara prostor i ne kreira situacije. Očekivati da igrač njegovih fizičkih predispozicija bude neko ko će istrčati sa loptom 40 metara bilo je isuviše naivno. Čak i za optimistu kao što je Piksi. Jedino ko se trudio, vraćao, nudio bio je Jović. Međutim, zanemarivo zbog gorenavedenih problema.
Nešto je trulo u reprezentaciji Srbije
Moglo bi se još naširoko analizirati igra reprezentacije Srbije, svaki igrač pojedinačno. Ali, svi koji su gledali utakmicu bilo im je jasno. Čak i onima koji fudbal prate sporadično.
Da nešto ne štima u igri reprezentacije Srbije videlo se još u kvalifikacijama, kada se Srbija „provukla“ kroz veoma slabu grupu. Malo šta se promenilo na Evropskom prvenstvu. Mnogo nadanja navijača, mnogo isprobanih taktičkih rešenja, a rezultat je isti.
Ono što se popravilo u odnosu na Svetsko prvenstvo u Kataru i evropske kvalifikacije je odbrana. Nisu više „duvali vetrovi“ kroz odbranu, relativno dobro je to izgledalo. Zapravo, jedino pozitivno. Najbolji igrač bez premca bio je Strahinja Pavlović, a dobro su ga ispratili i Milenković, Veljković i Rajković na golu.
Sve ostalo bilo je veoma loše, bez ikakve kreativnosti. Delovalo je da reprezentacija Srbije igra fudbal iz ’70-ih godina, pa čak i za te uslove ponekad sporo.
Iako su nas na konferencijama za novinare uveravali da je sve sjajno, da će dati sve od sebe, a čak su citirali i vojvodu Živojina Mišića, srpski reprezentativci nisu pokazali ništa. Taj utisak ne može promeniti ništa. Može se govoriti na konferencijama šta žele, ali nadjačali su ih zvižduci s tribina. I možda ne bi ostao tako gora ukus da nije bilo tolikog junačenja bez ikakvog pokrića.
Najviše brine činjenica da selektor Stojković, i neki igrači, kao da ne vide da postoji problem i samo učešće smatraju velikim uspehom. Ali, da se sve ne bi pretvorilo u tekst protiv selektora, iako za to ima razloga, nećemo ulaziti dublje u tu temu… Činjenica je da u kompletnom srpskom fudbalu nešto ne štima, da je trulo i da će se stvari morati menjati iz korena. Da, ovo je priča koja se priča posle svakog neuspeha, a bilo ih je, ali ljudi iz fudbala ne smeju više šminkati probleme i maskirati ih.
Reprezentativnom fudbalu potrebna je ozbiljna, sistemska promena. A to je moguće samo sa promenom čelnih ljudi. Dolaskom ljudi iz fudbala. Isključivo fudbala. Onih koji će to raditi, jer vole, a ne zato što imaju od toga interes.
Do idućih kvalifikacija, i novih nadanja.
