Milan R. Simić je u pravu kada kaže da dobrog aforističara čitaju „obe Srbije“ i da on „pogađa i vlast i opoziciju“. A Simić svakako jeste takav aforističar, jer njegovi su aforizmi duboko fundirani, svakako dublje od onog što nazivamo dnevnom politikom, od moda, efemernosti i prolaznih interesa.
U tom smislu, on, kako glasi jedan njegov aforizam i naslov jedne njegove knjige, piše „aforizme za dugo pamćenje“, koji ne zastarevaju, jer se mentalitet ne menja, jer se oblici nasilja i manipulacije ne menjaju, a Simić u svojim aforizmima najviše gađa te „dubinske strukture“, koje leže u osnovi većine naših tegoba, koje već postaju naša istorija i sve naše iskustvo.
On je zato u pravu i kad kaže da ne piše „za svoju dušu“, nego, obraćajući se čitaocima, „za vašu“.
On nam osvetljava pogled, trza nas kako iz inercije, naviknutosti na učmalost i zlobu, tako i iz defetizma i obeshrabrenosti, kako pred ovdašnjim moćnicima, tako i pred njihovim kolonijalnim gospodarima, o čemu Simić nema nikakve iluzije. Jer u tome je najveći smisao humora u aforizmima, jer aforizam ipak ne može bez humora.
Humor je tu da oblaži pilulu, ali samo toliko da je lakše progutamo, a onda svojom istinom deluje u nama. Loš aforizam je samo zašećeren i ne leči, on je šarena laža i zapravo nikad nije ni duhovit.
Simićevi aforizmi duhoviti svakako jesu, i to na suptilan i istovremeno suveren način. Ipak, kad kažem da se ovaj autor hvata za fundamente, to ne znači da skreće glavu od vrlo prepoznatljivih fenomena, događaja i ličnosti.
On ne beži u uopštavanje, moralizaciju, opšte mišljenje i zdrav razum. On je uvek konkretan i o konkretnom, ali i nešto više od toga, što nam govori o nama, našoj stvarnosti, ali i o čoveku, čoveku kao takvom. Pored društvene stvarnosti, politike i kriminala, Simić ne štedi ni nađu književnu scenu, posebno ističući korupciju, interesno povezivanje i plagiranje, ali i dalje postojeću represiju, koja je pounutarnjena i uglavnom funkcioniše kao autocenzura, zbog čega i jeste najopasnija.
Dve knjige Simićevih aforizama u ovoj godini – „Aforizmi za dugo pamćenje“ (Nova Artija, Paraćin) i „Maske su pale, fantomke nisu“ (ASoglas, Zvornik) stoga su praznik za sladokusce ove često potcenjene književne forme, i društveni događaj prvog reda, u smeru našeg osvešćivanja, ohrabrenja našoj samosvesti i našoj borbi za smisao i za slobodu.
