Дан послије све је развидније.
Ако је неко до сада имао право на илузије о колективном Западу – данас нема. Немамо право ни на посустајање, одустајање и малодушност. Они који су Срби само онда и само зато што Ђоковић добија и Јокић има „ић“ – никада нису схватили тежину крста који нам кроз живот ваља носити.
У озбиљним смо временима, а озбиљна времена траже озбиљне људе. Српске власти са обје стране Дрине имају изазове које коначно морају да претворе људе набаждарене на изборне циклусе и кампање у државнике и стратеге.
Коме застава није стајала прије јуче и ко је скине ових дана – ништа није урадио.
(Успуп: тзв „застава Републике Српске“ представља српску народну тробојку без било каквог „грба“.
Данашњи амблем Српске настао је истим правним насиљем којим се покушава укинути Српска. Па или га замијените „старим“ Немањићким грбом или оставите заставу у њеној форми коју прописује Устав Републике Српске.
Да не кажем колико је погубно некакво измишљање „плаветне“ нијансе на „застави Српске“ – у тренутку када смо свједоци метастазе „црногорског“ синдрома „посебног Српства“).
Такође: времена јединства и хомогенизације морају да нацртају српској „елити“ да је ступио крај „првобитне акумулације капитала“ тј. друштвене крађе.
Ако ће српски политичари данас бити истовјетни по понашању као прије овог тренутка, ако ће нам друштво клецати под ријалитима и Болоњом, под „родно осјетљивим језиком“, под културном капитулацијом – узалуд политички отпор, он настаје као посљедица културног, економског, метафизичког отпора.
Дакле: сређујте ствари у дубини, ако мислите да нешто покажемо, а не да се друштво распада и да се надамо „снажној држави“. То не постоји и није могуће. Крените контра од онога камо се до сада ишло и Бог ће помоћи.
Да нам свако искушење дође на отрјежњење, да нас сваки притисак приближи једне другима.
