Mihail Bulgakov — primer borbe protiv straha, mržnje i represije

Udata žena napušta imućnog muža zbog svog voljenog – siromašnog neuspešnog pisca. A kako bi mu pomogla da napiše i objavi roman, sklapa dogovor sa đavolom i postaje veštica…

To je osnovna sižejna linija jednog od najvažnijih dela Mihaila Bulgakova, romana „Majstor i Margarita. Kako smatraju istraživači, njegova osnova može se pronaći u autorovoj biografiji, uprkos magijskim elementima.

Po mišljenju poznavalaca Bulgakovljevog dela, njegova treća žena Jelena Sergejevna, koja je radi njega napustila muža, značajnog vojnog zvaničnika, verovatno je bila tajni agent NKVD-a (sovjetske tajne policije).

Ona je, naime, prema njihovom tumačenju, sarađivala sa sovjetskim istražnim organima kako Bulgakov ne bi bio uhapšen i kako bi imao mogućnost da nastavi da stvara. Tako da je sam roman za pisca bio opravdanje njegove žene, neka vrsta priznanja da je ona sklopila „pakt za đavolom“ radi njega i njegove bezbednosti.

Kako je sin kijevskog bogoslova postao lekar

Bulgakovljevo stvaralaštvo je do krajnosti specifično. Ono je istovremeno i fantastika, i satira, ali u svakom slučaju kvalitetna ruska proza. Pritom su sva njegova dela u manjoj ili većoj meri autobiografska.

Foto: TASS / Gimnazista Mihail Bulgakov, 1908.

Bulgakov je rođen 1891. godine u porodici profesora duhovne akademije u Kijevu. Mihail nije krenuo očevim stopama, nego se upisao na medicinski fakultet Kijevskog univerziteta. To nije bio slučajan izbor. Njegov ujak Nikolaj Pokrovski bio je poznati lekar (i imućan čovek). U to doba važio je za uglednog naučnika, a za Bulgakova je bio idol.

Upravo on će kasnije primiti svog nećaka u Moskvi, gde će Bulgakov zatim dugo živeti, i upravo on će postati prototip za lik profesora Preobraženskog, glavnog junaka romana „Pseće srce“.

Istina, Pokrovski je bio ginekolog, a njegov književni alter ego Preobraženski je hirurg-eksperimentator, koji je psu presadio ljudsku hipofizu i testise (pa se ovaj pretvorio u čovek).

Seoski lekar i zavisnik od morfijuma

Za vreme Prvog svetskog rata Bulgakov je neko vreme bio lekar u zoni fronta, a zatim je upućen u malu seosku bolnicu u Smolenskoj oblasti. Svoje lekarsko iskustvo i neobične slučajeve Bulgakov je opisao u ciklusu pripovedaka „Zapisi mladog lekara“ (1925). Još sasvim neiskusan, prinuđen je da sam izlazi na kraj sa velikim brojem teških slučajeva: da okrene bebu u utrobi majke, leči otok na oku kod deteta, vadi zube… Ponekad je čak morao da zaviri u udžbenike.

U noveli „Morfijum“ (1926) se navodi dnevnik seoskog lekara koji slučajno postaje zavisnik od morfijuma. On opisuje kako pod dejstvom narkotika halucinira i kako u tom bolesnom stanju doživljava revolucionarna previranja u zemlji. Budući da nije u stanju da se oslobodi pogubne zavisnosti, odlučuje da sebi oduzme život.

I sam Bulgakov je bio zavisnik od morfijuma. Jednom, još dok je radio kao seoski lekar, posle operacije koju je izveo postojala je opasnost da se zarazi od difterije. Primio je preparat protiv difterije, ali je dobio izrazito jaku alergijsku reakciju, koju je odlučio da smiri pomoću morfijuma. I tako je malo po malo postao zavistan od ovih injekcija. Godine 1918. se vratio u Kijev, zahvaćen Građanskim ratom, i nastavio i tamo da prima narkotik. Njegova prva žena Tatjana Lapa mu je pomogla da savlada zavisnost.

Građanski rat i početak književnog rada

U Kijevu je Bulgakov otvorio privatnu lekarsku praksu, gde je uglavnom lečio polne bolesti. U gradu zahvaćenom revolucijom i Građanskim ratom, vladali su haos i pljačka. Nekoliko puta je dolazilo do smene vlasti i promene uređenja.

Atmosferu ovih događaja i život svoje porodice Bulgakov je opisao u romanu „Bela garda“. Plemićka obrazovana porodica Turbinovih pokušava da sačuva uobičajeni način života dok se svet oko njih ruši. U svojoj kući oni primaju belogardejce, a i sam Turbin učestvuje u Građanskom ratu na strani „belih“. Bulgakov je takođe bio simpatizer belog pokreta i kasnije to nije skrivao.

Na kraju Građanskog rata Bulgakov je služio kao lekar na Kavkazu (upravo tu je prvi put počeo da piše). Govorio je da je stvaralački impuls doživljavao odavno, a posle svih događaja i potresa koje je preživeo, napustio je medicinu i posvetio se pisanju. U početku je objavljivao u lokalnom listu u Vladikavkazu, a zatim mu je postalo jasno da bi trebalo da se preseli u Moskvu.

1921. godine svog rođaka iz Kijeva u Moskvi je primio njegov ujak, spomenuti lekar Pokrovski. Bulgakov počinje da objavljuje u prestoničkim novinama i časopisima. Piše satirične članke, eseje, reportaže. Posebno blisko sarađuje sa novinama železnice „Gudok“, u kojima je postojao poseban segment posvećen satiri, gde su objavljivani i tekstovi Ilje Iljfa i Jevgenija Petrova, Mihaila Zoščenka i drugih značajnih humorista i satiričara.

Najzad, 1925. godine u književnom časopisu su objavljeni njegov prvi roman „Bela garda“ i njegove priče. Zbog toga što mu je prilikom pretresa pronađen rukopis romana „Pseće srce“ u kojem su na satiričan način prikazani novo sovjetsko uređenje i novi sovjetski ljudi, Bulgakov je pozvan na saslušanje.

Međutim, nekim čudom nije stradao, a rukopisi su mu vraćeni (mada je delo objavljeno tek 1987. godine za vreme perestrojke i po njemu je odmah snimljen film, koji je stekao kultni status).

Dramaturg u pozorištu i telefonski poziv od Staljina

Bulgakovljeva velika strast bilo je pozorište. Na osnovu romana „Bela garda“ napisao je komad „Dani Turbinovih“ za Moskovski umetnički teatar (MHAT), koji je prikazan sa velikim uspehom. I sam Staljin je predstavu gledao nekoliko puta (i čak je spasao od zabrane).

Staljinu se dopao, između ostalog, i komad-bufonada „Zojkin stan“ o Moskvi dvadesetih godina. U komadu se radi o tome kako se u privatnom stanu pod paravanom krojačke radionice organizuje javna kuća. Sa velikim uspehom je na sceni izvođen i komad „Bekstvo“ – o poslednjem pokušaju belogardejaca da se odupru komunistima za vreme Građanskog rata i njihovoj evakuaciji iz Rusije.

Tridesetih godina nad Bulgakovljevim životom se nadvijaju tmurni oblaci. Njegovu suptilnu satiru vlasti počinju da doživljavaju kao neprijateljsku. Jačanje Staljinove vlasti i novo uređenje zahtevaju od književnika maksimalnu jasnoću, realizam i opisivanje pozitivnih strana sovjetske vlasti. Bulgakovljevi komadi su zabranjeni u svim pozorištima.

O tome kako je obijao pragove pozorišta u pokušaju da ponudi za postavku neki svoj komad Bulgakov piše u „Pozorišnom romanu“ (1936), gde ironično opisuje pozorišni i književni ambijent tridesetih godina. Većina junaka ovog dela  nalazi prototipe u stvarnost. Ovaj nezavršeni roman objavljen je tek šezdesetih godina.

1930. godine Bulgakov jedva krpi kraj s krajem, njegova dela se ne objavljuju, komadi ne postavljaju u pozorištima. U očajanju on upućuje pismo vlastima, tražeći da mu dozvole da emigrira ili da mu omoguće rad u pozorištu.

Nakon toga mu telefonira lično Staljin i, prema sećanjima njegove žene, postavlja mu zajedljivo pitanje: „Nismo vam valjda dojadili?“ Ovo pitanje je Bulgakova zateklo nepripremljenog. Odgovorio je da pisac ipak ne može da stvara van domovine. Tada mu Staljin savetuje da se prijavi za posao u MHAT-u: „Mislim da će oni pristati“. I naravno, posle tog poziva Bulgakov dobija posao, istina, primljen je na poziciju koja je za njegove sposobnosti bila prilično neadekvatna, kao asistent reditelja. Ipak, mogao je barem da radi i zarađuje.

Bulgakov kao „Majstor“ i njegova žena kao „Margarita“

Roman „Majstor i Margarita“ Bulgakov je pisao više od deset godina. Rad na njemu nije tekao glatko.  Osim toga, pisac je znao da će teško moći da ga objavi.

Upravo Jelena Sergejevna (rođena kao Njurenberg, zatim Nejolova, Šilovska i po trećem mužu Bulgakova), koja se smatra za prototip lika Margarite, učinila je mnogo za štampanje romana, kao i za očuvanje Bulgakovljevog nasleđa. Neka njegova zabranjena dela ona je davala pouzdanim ljudima na Zapadu radi objavljivanja i kako ne bi bila izgubljena, uništena ili zaplenjena od strane KGB-a.

Danas je „Majstor i Margarita“ jedan od kultnih romana poznatih u celom svetu. A mnogi Rusi znaju napamet i često citiraju brojne fraze iz ovog dela.