Михаил Булгаков — пример борбе против страха, мржње и репресије

Удата жена напушта имућног мужа због свог вољеног – сиромашног неуспешног писца. А како би му помогла да напише и објави роман, склапа договор са ђаволом и постаје вештица…

То је основна сижејна линија једног од најважнијих дела Михаила Булгакова, романа „Мајстор и Маргарита. Како сматрају истраживачи, његова основа може се пронаћи у ауторовој биографији, упркос магијским елементима.

По мишљењу познавалаца Булгаковљевог дела, његова трећа жена Јелена Сергејевна, која је ради њега напустила мужа, значајног војног званичника, вероватно је била тајни агент НКВД-а (совјетске тајне полиције).

Она је, наиме, према њиховом тумачењу, сарађивала са совјетским истражним органима како Булгаков не би био ухапшен и како би имао могућност да настави да ствара. Тако да је сам роман за писца био оправдање његове жене, нека врста признања да је она склопила „пакт за ђаволом“ ради њега и његове безбедности.

Како је син кијевског богослова постао лекар

Булгаковљево стваралаштво је до крајности специфично. Оно је истовремено и фантастика, и сатира, али у сваком случају квалитетна руска проза. Притом су сва његова дела у мањој или већој мери аутобиографска.

Фото: ТASS / Гимназиста Михаил Булгаков, 1908.

Булгаков је рођен 1891. године у породици професора духовне академије у Кијеву. Михаил није кренуо очевим стопама, него се уписао на медицински факултет Кијевског универзитета. То није био случајан избор. Његов ујак Николај Покровски био је познати лекар (и имућан човек). У то доба важио је за угледног научника, а за Булгакова је био идол.

Управо он ће касније примити свог нећака у Москви, где ће Булгаков затим дуго живети, и управо он ће постати прототип за лик професора Преображенског, главног јунака романа „Псеће срце“.

Истина, Покровски је био гинеколог, а његов књижевни alter ego Преображенски је хирург-експериментатор, који је псу пресадио људску хипофизу и тестисе (па се овај претворио у човек).

Сеоски лекар и зависник од морфијума

За време Првог светског рата Булгаков је неко време био лекар у зони фронта, а затим је упућен у малу сеоску болницу у Смоленској области. Своје лекарско искуство и необичне случајеве Булгаков је описао у циклусу приповедака „Записи младог лекара“ (1925). Још сасвим неискусан, принуђен је да сам излази на крај са великим бројем тешких случајева: да окрене бебу у утроби мајке, лечи оток на оку код детета, вади зубе… Понекад је чак морао да завири у уџбенике.

У новели „Морфијум“ (1926) се наводи дневник сеоског лекара који случајно постаје зависник од морфијума. Он описује како под дејством наркотика халуцинира и како у том болесном стању доживљава револуционарна превирања у земљи. Будући да није у стању да се ослободи погубне зависности, одлучује да себи одузме живот.

И сам Булгаков је био зависник од морфијума. Једном, још док је радио као сеоски лекар, после операције коју је извео постојала је опасност да се зарази од дифтерије. Примио је препарат против дифтерије, али је добио изразито јаку алергијску реакцију, коју је одлучио да смири помоћу морфијума. И тако је мало по мало постао завистан од ових инјекција. Године 1918. се вратио у Кијев, захваћен Грађанским ратом, и наставио и тамо да прима наркотик. Његова прва жена Татјана Лапа му је помогла да савлада зависност.

Грађански рат и почетак књижевног рада

У Кијеву је Булгаков отворио приватну лекарску праксу, где је углавном лечио полне болести. У граду захваћеном револуцијом и Грађанским ратом, владали су хаос и пљачка. Неколико пута је долазило до смене власти и промене уређења.

Атмосферу ових догађаја и живот своје породице Булгаков је описао у роману „Бела гарда“. Племићка образована породица Турбинових покушава да сачува уобичајени начин живота док се свет око њих руши. У својој кући они примају белогардејце, а и сам Турбин учествује у Грађанском рату на страни „белих“. Булгаков је такође био симпатизер белог покрета и касније то није скривао.

На крају Грађанског рата Булгаков је служио као лекар на Кавказу (управо ту је први пут почео да пише). Говорио је да је стваралачки импулс доживљавао одавно, а после свих догађаја и потреса које је преживео, напустио је медицину и посветио се писању. У почетку је објављивао у локалном листу у Владикавказу, а затим му је постало јасно да би требало да се пресели у Москву.

1921. године свог рођака из Кијева у Москви је примио његов ујак, споменути лекар Покровски. Булгаков почиње да објављује у престоничким новинама и часописима. Пише сатиричне чланке, есеје, репортаже. Посебно блиско сарађује са новинама железнице „Гудок“, у којима је постојао посебан сегмент посвећен сатири, где су објављивани и текстови Иље Иљфа и Јевгенија Петрова, Михаила Зошченка и других значајних хумориста и сатиричара.

Најзад, 1925. године у књижевном часопису су објављени његов први роман „Бела гарда“ и његове приче. Због тога што му је приликом претреса пронађен рукопис романа „Псеће срце“ у којем су на сатиричан начин приказани ново совјетско уређење и нови совјетски људи, Булгаков је позван на саслушање.

Међутим, неким чудом није страдао, а рукописи су му враћени (мада је дело објављено тек 1987. године за време перестројке и по њему је одмах снимљен филм, који је стекао култни статус).

Драматург у позоришту и телефонски позив од Стаљина

Булгаковљева велика страст било је позориште. На основу романа „Бела гарда“ написао је комад „Дани Турбинових“ за Московски уметнички театар (МХАТ), који је приказан са великим успехом. И сам Стаљин је представу гледао неколико пута (и чак је спасао од забране).

Стаљину се допао, између осталог, и комад-буфонада „Зојкин стан“ о Москви двадесетих година. У комаду се ради о томе како се у приватном стану под параваном кројачке радионице организује јавна кућа. Са великим успехом је на сцени извођен и комад „Бекство“ – о последњем покушају белогардејаца да се одупру комунистима за време Грађанског рата и њиховој евакуацији из Русије.

Тридесетих година над Булгаковљевим животом се надвијају тмурни облаци. Његову суптилну сатиру власти почињу да доживљавају као непријатељску. Јачање Стаљинове власти и ново уређење захтевају од књижевника максималну јасноћу, реализам и описивање позитивних страна совјетске власти. Булгаковљеви комади су забрањени у свим позориштима.

О томе како је обијао прагове позоришта у покушају да понуди за поставку неки свој комад Булгаков пише у „Позоришном роману“ (1936), где иронично описује позоришни и књижевни амбијент тридесетих година. Већина јунака овог дела  налази прототипе у стварност. Овај незавршени роман објављен је тек шездесетих година.

1930. године Булгаков једва крпи крај с крајем, његова дела се не објављују, комади не постављају у позориштима. У очајању он упућује писмо властима, тражећи да му дозволе да емигрира или да му омогуће рад у позоришту.

Након тога му телефонира лично Стаљин и, према сећањима његове жене, поставља му заједљиво питање: „Нисмо вам ваљда дојадили?“ Ово питање је Булгакова затекло неприпремљеног. Одговорио је да писац ипак не може да ствара ван домовине. Тада му Стаљин саветује да се пријави за посао у МХАТ-у: „Мислим да ће они пристати“. И наравно, после тог позива Булгаков добија посао, истина, примљен је на позицију која је за његове способности била прилично неадекватна, као асистент редитеља. Ипак, могао је барем да ради и зарађује.

Булгаков као „Мајстор“ и његова жена као „Маргарита“

Роман „Мајстор и Маргарита“ Булгаков је писао више од десет година. Рад на њему није текао глатко.  Осим тога, писац је знао да ће тешко моћи да га објави.

Управо Јелена Сергејевна (рођена као Њуренберг, затим Нејолова, Шиловска и по трећем мужу Булгакова), која се сматра за прототип лика Маргарите, учинила је много за штампање романа, као и за очување Булгаковљевог наслеђа. Нека његова забрањена дела она је давала поузданим људима на Западу ради објављивања и како не би била изгубљена, уништена или заплењена од стране КГБ-а.

Данас је „Мајстор и Маргарита“ један од култних романа познатих у целом свету. А многи Руси знају напамет и често цитирају бројне фразе из овог дела.