Те 1909. године Берлин је за тада промашеног студента технике у Београду, који је долазио из Врања, био град шансе, коју ће уградити у професију ратног хирурга и неуропсихијатра. Јордан Тане Тасић (1890–1968), дете поштанског чиновника Никодија, исказивао је амбиције које се нису могле остварити у вароши која је тек зачела развој после ослобођења од Османлијске окупације 1878. године.
У Берлину студира медицину
У престоници Бетовена и Вагнера студира медицину. Моћ, снага и трагање терали су Јордана да из рација технике „заглиби” у „медицинско море”. Ватрен по темпераменту, пажљиви слушач, јасан у исказивању својих ставова, радо је и као студент био виђен на забавама берлинских госпођица. Србин са врелином јужњачке крви, Јордан ће своје студије у Берлину обустављати у два наврата.
Први пут 1912. године, када долази као добровољац да се прикључи српској војсци у балканским ратовима.
Као „искусни војник” после балканских ратова Тасић ће се вратити у Берлин, наставити студије. Почео је да слуша људе око себе. Оно што је својим очима видео код бораца на фронту пажљиво је бележио, с намером да то касније практично примени. Али Србија се 1914. године нашла пред новим ратним војевањем, изморена.
„Морам у домовину“
„Седим на клупи, оче. Овде се прича о нападу на Србију. Морам у домовину. Берлин неће стати док се наша Србија на одбрани. Биће дана и за будућност моју, и твоје и мајчино здравље, оче, у нашем најлепшем крају…”, шаље дописницу оцу Никодију, која стиже у Врање касније него што ће он возом немачке железнице стићи у Београд.
Нема времена да отпутује у родни град. Није ни преспавао већ се јавио у београдски одсек Краљеве војске. Разврстан је у јединицу 1.300 каплара. Свој студентски сако поклонио је младићу на улици, поносно обучен у војну униформу.
„Видео сам понос и страх који не посустају. Овде су људи који заједно са мном иду да одбране нашу Србију, а не да некоме нанесу зло. Летеће главе, али ми имамо срце. То ће победити”, пише оцу. Студент берлинског универзитета Јордан Н. Тасић одлази на положаје српске војске на Церу. Ратни пут ће наставити у биткама на Сувобору …
Пут Албанске Голготе
Са српским војницима Јордан ће проћи поред свога родног града и кренути пут албанске голготе. Гледао је у очи својим саборцима који су нестајали у врлетима Проклетија, изморени и гладни. Успео је да се снађе између куршума, тифуса и исцрпљености и опорави на Крфу, помажући и другима.
Држао се снагом свога патриотског осећања и у мислима на свој родни град.
Медицинске студије завршиће у Берну у Швајцарској, где ће боравити од 1916. до 1919. Одмах долази у Србију и ради у више војних гарнизона као лекар. Када је почетком јула 1930. године наредбом краља Александра Карађорђевића из Унутрашњег одељења Главне Војне болнице издвојено Одељење за душевне и живчане болести, Врањанац Тасић постаје шеф одељења. Дотле је био лекар у Министарству војске и морнарице.
Студије неуропсихијатрије
Овај Врањанац наставља усавршавање у Бечу, где ће код нобеловца професора Јулијуса фон Вагнера Јеурега завршити специјалистичке студије неуропсихијатрије. Функцију шефа Одељења за душевне и живчане болести Јордан Тасић обављаће до почетка Другог светског рата.
Крајем 1945. године је Указом Министарства народне одбране ФНРЈ пензионисан. До смрти живео је у Београду, али је волео родни град.
Говорио је: „Тај пут наше српске војске према Албанији није могао без мојих Врањанаца, који су били уз нас, на сваки начин.”
Да заборав од његових земљака буде комплетан говори и податак да јунак Првог земаљског рата и угледни неуропсихијатар др Јордан Н. Тасић данас у свом родном граду нема ни спомен-обележје, а ниједна улица није названа по њему.
