Pokazatelji krize srpskog školstva su mnogobrojni, i poznati su u manjoj ili većoj meri svim učesnicima obrazovno-vaspitnog procesa. Poslednji u nizu odnosi se na nedostatak kvalitetnog nastavnog kadra u Republici Srbiji.
Naime, nakon decenija negativne selekcije i partijskog zapošljavanja u prosveti, došli smo u situaciju da uskoro neće moći da se napravi nikakva selekcija, pa čak ni negativna. Jednostavno, mladi ljudi ne žele da rade u prosveti, a oni koji su već zaposleni žele da iz nje pobegnu – glavom bez obzira.
Predstavnici Ministarstva prosvete tvrde da samo pratimo svetske trendove i da sva ekonomski snažna liberalno-demokratska društva imaju isti problem – što je tačno. Međutim, naše društvo niti je ekonomski snažno, niti je liberalno-demokratsko. Možda iz to razloga mere koje je naše Ministarstvo predvidelo ne liče na one koje su primenile razvijene zemlje. Naime, problem deficita nastavnog kadra kod nas se neće rešavati tako što će se poboljšavati uslovi rada nastavnika, nego tako što ćemo popustiti u pogledu stepena i vrste obrazovanja budućih nastavnika, i angažovati bivše nastavnike – penzionere. Ove mere su i zvanično, u okviru poslednjeg paketa izmena i dopuna, ušle u krovni zakon u obrazovanju.
Obrazovanje nije bilo u fokusu nijedne Vlade
Ruku na srce problemi našeg školstva su tako duboki i zavise od van-školskih činilaca da njihovo rešavanje zahteva posvećen rad čitave Vlade, a ne samo jednog ministarstva. Nažalost, obrazovanje i vaspitanje naše dece nije bilo u fokusu poslednje Vlade Republike Srbije, kao što nije bilo u fokusu ni jedne prethodne – od uvođenja višestranačja u Srbiji.
Poslednja kampanja za parlamentarne izbore pokazala je da trenutna opozicija nije u stanju da krizu našeg školstva iskoristi makar za postizanje sigurnih političkih poena; iako se nakon tragedije u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ činilo da je jedan deo opozicije u stanju da bez skrupula koristi svaku priliku. Jednostavno, nikome na srpskoj političkoj sceni nije iskreno stalo da se makar tematizuju problemi srpskog obrazovno-vaspitnog sistema, a kamoli da se razmatra njihovo rešavanje.
Drupštveni ugled nastavnika narušavan decenijama
Predstavnici prosvetnih sindikata su, nesumnjivo, odlični poznavaoci stanja u našem školstvu, i kada je reč o dijagnozi njegovog stanja možemo se složiti sa njihovim ocenama. Nema nikakve sumnje u to da na kvalitet obrazovanja i vaspitanja najpre utiče kvalitet nastavnog kadra, a da na mogućnost odabira kvalitetnog nastavnog kadra utiču uslovi rada. Nesumnjivo je i to da je autoritet škole i društveni ugled nastavnika urušavan tokom niza decenija (!) – ne godina; da su plate u prosveti nedovoljne da privuku najbolje studente i mlade ljude, koji jedini mogu da oporave naš školski sistem; kao i da su nastavnici prosto zatrpani gomilom administrativnog posla, koji je najedanput postao najznačajniji posao nastavnika – toliko važan da je potpuno nejasno kako su škole ranije uopšte mogle da funkcionišu.
Ponovno uspostavljanje dostojanstva nastavničke profesije i autoriteta škole, je neophodno, međutim ono nije dovoljno da bismo oporavili naš prosvetni sistem. Pored navedenih problema postoji još jedan koji zahteva temeljnu javnu raspravu i snažnu političku volju za njeno sprovođenje.
Naime, od 2018. godine izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Republika Srbija više nema telo koje se bavi dugoročnom nacionalnom obrazovno-vaspitnom politikom – Nacionalni prosvetni savet Republike Srbije je praktično ukinut. Na ovu činjenicu kao krajnje problematičnu je – svidelo se to nekome ili ne – do sada javno ukazao jedino Predsednik Vladine Komisije za Versku nastavu u školama, Episkop bački Gospodin Irinej (OVDE).
Koji su razlozi za ukidanje ovog tela? To je pitanje koje zaslužuje posebnu pažnju.
Nastaviće se…
