Пошто је Краљевина СХС прешла на нови календар, Срби су православну Нову годину славили као вид отпора развоју југословенства. Да ли данас можемо посматрати дочек Српске Нове године као отпор глобализму и западним вредностима?
У јануару 1919. у Краљевини СХС почиње да се примењује Грегоријански календар, али је Српска православна црква задржала Јулијански календар, који је увео још Гај Јулије Цезар и који се користио у целој Европи до 16. века.
Иако није „званична“, ова Нова година се слави на Балкану – у Србији, Црној Гори, Републици Српској, Северној Македонији, али и у Русији, Белорусији, Јерменији, Молдавији, Грузији. Традиција дуга 105 година живи и даље; славимо две Нове године; једну 31. децембра, а другу коју називамо Српска или Православна, 13. јануара.
Вид отпора југословенству
Већина српског становништва између два светска рата славила је Српску Нову годину, чак и када је она грегоријанска добила статус званичног празника. Поред кафана и хотела, дочеци су се организовали и у биоскопима који су комбиновали филмске представе и кабаретске наступе. За оне имућније, тада је почињала сезона балова и маскенбала. Београдска елита је жељно ишчекивала позив на прославу у чувеном „Џокеј клубу“ или „Аеро-клубу“ уз маске и шампањац, уз звуке чешког кристала и џеза. Улицама су се кретали луксузни аутомобили, фијакери, а стотинак трамваја превозили су путнике.
Прве забележене јавне прославе, како се тада писало, православне Нове године, биле су 1922/1923. и славиле су се у Србији као вид отпора развоју југословенства, политичком циљу краља Александра Карађорђевића Првог. Нова интернационална година тада је доживљавана као католичка, а српски национални кругови отпор према југословенској нацији показивали су и обележавањем православне Нове године. То је пак изазвало негодовање Хрвата који су тражили да је краљ Александар I забрани. Управо због тога Срби су наредних година све гласније славили „своју“ Нову годину.
Наша научница Милева Марић Ајнштајн из Цириха, пише својим кумовима Ђоки и Сидонији Гајин у Нови Сад, 19. децембра 1940, баш на свој рођендан и на Светог Николу и честита им Српску Нову годину.
Примила сам Ваше писмо и много хвала. Честитам и ја Вама крсно име и Божић и нашу нову годину! Дај Боже да нам свима донесе мало више среће него ова последња!
Да ћете све те празнике добро провести у то не сумњам… И ми, премда смо сами, гледаћемо да мало просветкујемо – док се може и како се може.
Ја се радујем, што сте Ви тако пуни наде и поузадања, надајмо се да ће све на добро изаћи!
Код нас је овако баш цича зима, већ недељу дана како имамо око 14,5 испод нуле, па боме баш зебемо. Данас је малко попустило. Нажалост нема доста угља, да се ложи како се хоће; али иначе је све још добро и у реду, па морамо бити задовољни.
Много најлепших поздрава и жеља од нас обоје.
Ваша Мица
Милева им је честитала предстојеће празнике као одговор на рођенданску честитку која јој је стигла од кумова из Србије, а писмо завршава и шаље поздраве и од млађег сина Едуарда кога су сви звали Тете.
У истом периоду сликарка Милена Павловић Барили из Америке пише мајци Даници у Пожаревац и честита јој Српску Нову годину; писмо је датирано 15. јануара 1941.
… Сва сам срећна и поносна што си ми тако леп и што си најлепши на свету. Свима сам показала… од сад ћу да пробам сасвим кратко да ти пишем. Твоја писма ређе стижу него што ја теби пишем… Никако да узмем мало одмора, па сам прилично уморна. Ово време лети. Увек исто; једна страна за Вог, неки други цртеж, неки портрет, доста света, увек исти разговори. Сви смо врло далеко од онога што се у свету збива… Данас је наша Нова година. Много ти среће желим и само тебе волим…
Милена одговара на писмо које је добила од мајке Данице заједно са њеном фотографијом, па хвали њену лепоту. И када је портретисала мајку, Милена је увек истицала њену лепоту.
Да ли и данас можемо посматрати дочек Српске Нове године као неки вид отпора – глобализму и западним вредностима? Да ли су Срби у својој суштини суверенистички народ? Шта је то што треба да знамо током овог празника?
Нова година би требало да се прославља молитвено
На ова питања, одговара отац Арсеније Арсенијевић, старешина Вазнесењске цркве у Београду: „Прихватили смо са Запада рачунање времена, па Нова година почиње 1. јануара, што није био случај у Византији; она је почињала 1. септембра по Јулијанском календару, а то је данас 14. септембар. Поноћ тј. први минути Нове године почињали су вечерњом службом када је започињао нови дан. Тако беше на целом православном Истоку, Византији, Србији и Русији, и о томе сведоче црквене књиге.“
Додаје је важно да Нова година буде после Божића и да не пада у време поста, то јест да се прославља молитвено – да се благодари Богу за претходну и тражи благослов за идућу годину. Дакле, после литургије на Св. Василија Великог, 14. јануара, читају се молитве за почетак нове године.
„Срби су суверенистички народ, они су то увек били, наша црква као највећи доказ српског суверенизма види у нашој неоптерећености људима који долазе код нас и желе да живе с нама. Управо се суверенизам показује у ширини коју један народ има. То је присутно и код нас и код братског руског народа, постоји ‘руски и српски свет’ – наша мека моћ, која се не састоји у наметању сопствених вредности већ у томе да ширином љубави коју народ у себи носи, привлачимо друге, да они нама прилазе и постају део нас“, прецизира старешина Вазнесењске цркве у Београду.
По његовим речима, ту је највећа разлика између народа који су суверенистички и оних који то нису, они показују комплексе, не прихватају различитост и начин живота који није у складу с њиховим нормама. Срби су отворен народ, пре свега у својој љубави као православни хришћани, прихватамо другог човека са његовим посебностима.
„Данас, празновање Српске или православне Нове године, можемо да повежемо са отпором глобализму“, закључује свештеник Арсенијевић.
