Suština praznika Obrezanja Gospodnjeg sastoji se u tome da čovek, od tog trenutka, živi samo za Boga (i za svoje spasenje), a ne više isključivo za sebe kao ranije (čime je sebi samo spremao propast). Time on odbacuje ranije navike, sve utehe i sve ono u čemu je nalazio zadovoljstvo, odsecajući strasti i pohotna raspoloženja i prihvatajući se strogog samoodricanja. (Sveti Teofan Zatvornik) U osmi dan posle Roždestva Ovaploćenog Logosa Božjeg proslavljamo praznik Obrezanja Gospoda našeg Isusa Hrista. Kada govorimo o ovom prazniku, prethodno treba pojasniti starozavetni obred obrezanja. U Mojsejevom zakonu (treća knjiga Mojsijeva 12, 3) svako muško dete obrezivano je osmi dan nakon rođenja. Taj čin obrezanja je predstavljao potvrdu i vidljivi znak zaveta sa Bogom i zajedničarenja sa njim. Uz čin obrezanja postojao je čin davanja imena detetu, jer postojanje određene ličnosti i njegov identitet počinje ne rođenjem, već davanjem imena, pošto ime omogućava odnos sa zajednicom. Obrezanje i davanje imena predstavljaju jedan telesni i duhovni čin. Davanje imena u osmi dan imalo je i svoju simvoliku, budući da je jevrejski narod neprestano očekivao Mesiju, a osmi dan predstavlja eshatološki dan, nezalazni i nevečernji dan Carstva Božjeg. Sve što se činilo u Starom Zavetu predstavljalo je samo senku. Mnogo toga što se dešavalo u Starom Zavetu, ponekad javno, ponekad tajno, ukazivalo je na događaje, koji će se dogoditi prilikom dolaska Gospoda Isusa Hrista u ovaj svet. Tako je i telesno obrezanje služilo kao znak novog obrezanja u Novom Zavetu, sada već ne telesnog, već duhovnog obrezanja. Gospod naš Isus Hristos, ovaplotivši se od Svete Djeve Marije, nije došao da ukine starozavetni Zakon, već da ga ispuni. Gospod se podvrguo i ispunjavanju ovog Mojsijevog zakona pokazujući na taj način da je na sebe zaista primio čovečansku prirodu. Po već pomenutom običaju, Gospodu je u osmi dan nadenuto ime, koje je prilikom blagovesti Arhangel Gavril prorekao Bogomajci. Blagovoleo je Gospod primiti obrezanje, počinjući na taj način stradati za nas, i pijući iz one čaše koju je imao ispiti do dna, kada je na krstu rekao: svrši se (Jn. 19, 30)! Proliva kaplje krvi iz jednog dela tela, dok najzad krv iz celog tela nije potocima potekla. Kao odojče počinje da strada, i uči se stradanju da bi, kad bude zreo čovek, lako podneo najteže patnje. Jer se izmlada treba navikavati na junačke podvige. Život ljudski prepun je trudova kao dan, kome je jutro rođenje, a veče – kraj. Od jutra, dakle, od pelena Bogočovek Hristos izlazi na delo svoje, na trudove; u trudovima je od mladosti, i na poslu svom do one večeri kada će sunce pomrčati i tama biti po svoj zemlji do časa devetoga. Reći će Jevrejima: Otac moj do sada dela, i ja delam (Jn. 5, 17). A šta Gospod naš dela? – Naše spasenje. Spasenje sadela usred zemlje. A da bi to potpuno izvršio, On se od jutra mladosti svoje prihvata dela, počinjući da podnosi telesne bolove, ujedno i duševno pateći za nas kao za decu svoju, dok se ne uobliči u nama sam On, Hristos (Gl. 4, 19). Od jutra počinje krvlju svojom da seje, da bi uveče sabrao divni plod našeg iskupljenja.
Postavlja se pitanje kakve veze današnji hrišćani imaju sa obrezanjem? U ličnosti Hristovoj, po rečima jedne stihire praznika, vidimo i zakonodavca, ali u isto vreme i onog koji se podvrgnuo izvršavanju zakona. Ispunivši ovaj zakon, Gospod je u ovaj svet uveo novu dimenziju obrezanja, te tako ono više nije telesno, već ono za nas hrišćane danas jeste duhovni akt. Za novozavetne hrišćane obrezanje postaje nerukotvoreno, i ono se ogleda u Svetoj Tajni Prosvetljenja (krštenja) u tajni krštenja vodom i Duhom. Naše duhovno obrezanje ne prestaje i ne završava se u Svetoj tajni Krštenja, ono nas prati kroz sav hrišćanski život, jer budući ogrehovljeni, mi u Svetoj tajni Pokajanja svojim suštinskim preumljenjem obrezujemo naše ogrehovljeno biće kako bi postalo čistije od prljavštine greha. Kada je u pitanju novozavetna dimenzija čina davanja imena, značajno je spomenuti jedan čin, ili bolje reći molitvu, koju prezviter čita novoređenom u osmi dan po rođenju. Ovu molitvu nalazimo na prvim stranicama molitvoslova:
„Gospode Bože naš, Tebi se molimo i Tebe prizivamo: neka se svetlost lica Tvog pokaže na ovom slugi tvom, i neka se Krst Jedinorodnog Sina Tvoga, znamenuje u srce i misli njegove, da bi izbegao taštinu sveta i svaki zli nasrtaj nečastivoga, a držao se zapovesti Tvojih. I podaj, Gospode, da sveto Ime Tvoje ostane neodrečno na njemu, blagovremeno prisajedinjavanom svetoj Crkvi Tvojoj i usavršavanom strašnim Tajnama Hrista Tvoga, da bi, provevši život po zapovestima Tvojim i sačuvavši pečat nepovređenim, dobio blaženstvo izabranih u Carstvu Tvome, blagodaću i čovekoljubljem Jedinorodnog Sina Tvoga, sa kojim se blagosloven, sa presvetim i dobrim i Životvornim Tvojim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova amin.ˮ
Sveti Vasilije Veliki – bogonosni svetitelj
Sveti čovek Hrista Bogočoveka, prepodobni podvižnik i pravednik Božji, Arhijerej crkve Hristove i savršeni monah. Oblagodaćeni bogoslov i bogovidac, bogomudriustrojitelj Svete Liturgije i sveg bogosluženja crkvenog. Apostolski ureditelj Bogom danog kanonskog poretka u Crkvi i njene saborne organizacije. Nepokolebivi borac za veru pravoslavnu i čuvar dogmata, snishodljivi pastir i obratitelj zabludelih ovaca Hristovih.(prepodobni Justin Ćelijski)
Sveti Vasilije Veliki (Βασίλειος ο Μέγας), bogonosni svetitelj i veliki učitelj Crkve Hristove, rođen je 330. godine u Kesariji Kapadokijskoj u čestitoj i izrazito pobožnoj porodici koja je izrodila mnoge svetitelje. Ovaj veliki ugodnik Božji i ukras Crkve pripada genijalnoj plejadi takozvanih Kapadokijaca, ili velikim kapadokijskom Ocima koji su delali i bogoslovstvovali u četvrtu veku. Veliki uticaj na mladog Vasilija imala je njegova baka sveta Makrina koja je bila duhovno čado Svetog Grigorija Čudotvorca. U sedmoj godini njegovi blagočestivi roditelji upisuju ga u školu gde je on pokazao veliki uspeh, jer u toku pet godina bez teškoća izuči filosofiju. Vođen ljubavlju prema nauci, on napušta svoju otadžbinu i odlazi u Atinu, koja u to vreme bila majka celokupne jelinske mudrosti. Tu izabra sebi za učitelja slavnogEvula; pored njega i druge učitelje: Himerija i Proeresija. Ispunjen blagodaću Duha Svetoga, Sveti Vasilije je bio duboki mudrac, znalac i svetovne filosofije i svetovnog znanja. Nakon školovanja svetitelj se vraća u svoju otadžbinu gde prima Svetu tajnu Krštenja, a kasnije u Antiohiji rukom Arhiepiskopa Meletija bi hirotonisan za đakona. Sveti Vasilije revnosno i uspešno vodi lađu Crkve Božije. Svoga rođenog brata Petra rukopoložio je za prezvitera, a, po svedočanstvima, prezviter Petar bi kasnije postavljen za Episkopa u gradu Sevastiji.
Sveti Vasilije Veliki kao bogoslov Crkve
Sveti Vasilije Veliki, budući uman i duhonosan čovek, imao je preveliki značaj za bogoslovsku misao Crkve, a njegov značaj u bogoslovlju, kroz njegova dela koja nam je ostavio, ni danas ne jenjava. U bogoslovlju Crkve učinio je veliki doprinos, posebno u tumačenju bogootkrivene istine o Svetoj Trojici, i u pobedi nad jereticima, posebno nad arijancima. Celokupno svoje učenje on je temeljio na osveštanom predanju Crkve, koje predstavlja nerazrušivi temelj same Crkve. Koristio je i svoje bogato filosofsko znanje. Filosofiju je koristio eklektički, stvaralački, preobražavajući antičke pojmove, krsteći ih vodom živog crkvenog iskustva, proširujući na taj način kategorije ljudskog razuma i dovodeći ih do sopstvenog prevazilaženja. Kao bogoslov ugradio je sebe u bogoslovlje Crkve i kroz svoje učenje o Bogu.
Naime, on veoma kratko i koncizno formuliše učenje o Bogu: jedna priroda – tri Ipostasi (μία φύσις, τρεις ύποδτάσεις). Tri božanske Ipostasi (Ličnosti) jesu Otac, Sin i Duh Sveti. Oni su jednaki po božanstvu i zajednička im je božanska priroda, božanski život i prirodne energije kojima se projavljuju u svetu. Ličnost Boga Oca je “Početak”, “Uzrok” i “Izvor” božanstva Sina i Duha. “Bog je jedan jer je On i Otac”, poučava sveti Vasilije. On je centar i sveza jedinstva božanskih Ipostasi. Kroz to jedinstvo u Ocu drži se i jedinstvo sve Trojice u jednoj, nedeljivoj božanskoj suštini. Boga poznajemo u Njegovim javljanjima svetu, a suština Njegova uvek ostaje nedostupna i nepoznata. Sveti Vasilije Veliki je autor mnogobrojnih delâ, među kojima izdvajamo najvažnija:
Protiv Evnomija, u pet knjiga, od kojih su samo prve tri Vasilijeve
Ο Svetom Duhu, u 30 poglavlja
Moralna pravila, zbirka od 80 pravila ili kraćih upustava namenjenih svim hrišćanima
Monaška pravila, u dve knjige: prva pod naslovom Velika pravila, sa 55 poglavlja, i govori ο opštim načelima monaškog života u opštežiću i druga – Mala pravila, kojih ima 313
Sveta Liturgija koja nosi njegovo ime
Omilije na šestodnev
Omilije na Psalme
Doprinos Svetog Vasilija Velikog ne ogleda se samo u bogoslovlju Crkve, slobodno možemo reći da ono prožima sve aspekte crkvenog postojanja. On je sebe ugradio u asketskoj misli što nam potvrđuju njegova monaška pravila. Sveti Vasilije je uz pomoć Svetog Grigorija Bogoslova sastavio jedan zbornik Origenovog učenja, koji je poznat pod nazivom Dobrotoljublje. Slobodno možemo reći da njegova Sveta Liturgija predstavlja i njegovo najveće i najznačajnije delo. Kroz tekst svoje Liturgije, konkretno kroz anaforu, on pretače molitvu sa svojim dogmatskim učenjem, te tako srž anafore Svetog Vasilija Velikog i jeste njegova dogmatska misao.
Sveti Vasilije Veliki kao izvanredni liturg
Na nekoliko mesta u žitiju Svetog Vasilija Velikog naglašava se njegova ljubav prema bogosluženju koja se ogleda u potpunom predavanju celog bića za vreme savršavanja Svete Liturgije: „Blaženi Vasilije moljaše Boga da mu podari blagodati, mudrosti i razuma kako bi svojim vlastitim rečima mogao savršavati beskrvnu službu, i da siđe na njega Duh Sveti. A posle šest dana bi kao izvan sebe; u sedmi dan siđe na njega Sveti Duh i on poče liturgisati, i prinošaše svaki dan beskrvnu žrtvu. Posle nekog vremena on poče s verom i mnogom molitvom pisati svojom rukom tajne svete službe. I te noći javi mu se u viđenju sâm Gospod sa Apostolima, tvoreći predloženje hleba i čaše na svetom žrtveniku; i podigavši Vasilija reče mu: “Po molbi tvojoj neka se usta tvoja ispune hvale da bih svojim vlastitim rečima prinosio beskrvnu žrtvu.” – A on usta dršćući, i ne beše u stanju da očima gleda u presvetlu pojavu Gospodnju.
Posle tog viđenja on otide u hram, i prišavši svetom oltaru, poče ujedno i govoriti i pisati grčki na hartiji ovo: “Neka se ispune usta moja hvale da bih pevao slavu tvoju”; “Gospode Bože naš, Ti si nas stvorio i uveo u ovaj život”, – i ostale molitve svete Liturgije. Po završetku molitve podiže hleb, moleći se usrdno i govoreći: “Čuj, Gospode Isuse Hriste Bože naš, iz svetog staništa svog i sa prestola slave Carstva svog, i dođi da nas osvetiš Ti koji sa Ocem sediš gore, i koji si ovde ne-vidljivo s nama; i udostoji nas da nam svojom moćnom rukom predaš prečisto telo svoje i prečasnu krv, a preko nas i svima ljudima”.
Dok je svetitelj ovo vršio, Evul i najstariji klirici videše gde velika nebeska svetlost obasjava oltar i svetitelja, i kako neki presvetli ljudi u belim haljinama okružavaju velikog Arhijereja. Videvši to, zaprepastiše se, i padoše licem na zemlju roneći suze i hvaleći Boga. U te dane Vasilije Veliki dozva zlatara i naruči mu da od čistoga zlata napravi goluba, kao oznaku goluba što se javio na Jordanu, za čuvanje Božanskih Tajni. I namesti ga nad svetim prestolom. (iz Žitija svetog Vasilija Velikog)
Njegova ljubav i predavanje celoga sebe jedinom istinskom sveštenoslužitelju i savršitelju uzvišenog tajnodejstva, Gospodu našem Isusu Hristu Velikom Arhijereju (μεγάληιεράρχες), ogledala se kroz viđenja i znake koje je doživljavao i opitno viđao tokom služenja Svete Evharistije. U njegovom žitiju se to predstavlja kao posebna blagodat koja mu je darovana od Boga: „kada je za vreme svete Liturgije uzdizao svete Darove, raspoznavao je blagodat Svetoga Duha gde dolazi po ovome znamenju: zlatni golub, koji je sa Božanskim Darovima visio nad svetim prestolom, pokretan Božjom silom tri puta se zatresao. A kada je jednom blaženi služio i uznosio svete Darove, uobičajenog znamenja na golubu ne bi da svojim trikratnim tresenjem označi silazak Svetoga Duha. Pomislivši šta bi to moglo biti, Vasilije vide jednoga od đakona koji držahu ripide gde namiguje na neku ženu koja je stajala pred oltarom. On naredi đakonu tom da se udalji od svetoga prestola, i naloži mu sedmodnevnu epitimiju: da posti i da se moli, i da bez spavanja provodi u molitvi čitave noći, i da od onoga što ima deli siromasima. – I od toga vremena naredi sveti Vasilije da zavese budu pred oltarom i pregrada zbog žena, da se ne bi koja drznula ući u oltar za vreme svete službe. A drzne li se koja, da se otera iz crkve i da se odluči od svetog Pričešća. (iz Žitija svetog Vasilija Velikog)
Litrugija Svetog Vasilija Velikog. U najranija vremena liturgijske molitve sastavljane su po neposrednom nadahnuću Duha Svetoga, kao i bogoprosvećenom znanju episkopâ i drugih crkvenih starešinâ. Postepeno ustanovljen je manje više određen čin. Taj čin, koji je čuvan u Kesarijskoj Crkvi, sveti Vasilije Veliki je pregledao i izložio pismeno, sastavivši pri tome niz svojih molitava, koje svakako odgovaraju apostolskom predanju i najstarijoj liturgijskoj praksi. Shodno tome, Liturgija svetog Vasilija Velikog pripada ovom velikom vaseljenskom učitelju i svetitelju, pre svega, po svojoj stilskoj formulaciji, iako su sve njene najvažnije reči i izrazi bili preneti iz najstarijih apostolskih Liturgijâ svetog apostola Jakova, brata Božjeg, i svetog Evanđelista Marka.[1]
Anafora Liturgije svetog Vasilija Velikog odlikuje se dogmatskom dubinom, nadahnutošću i uzvišenošću sazercanja, a zastupnička svojom zadivljujućom sveobuhvatnošću koja se najbolje ogleda u pominjanju svih potrebitih kojima je potrebna milost i pomoć Božja. Tekst ove Liturgije predstavlja svojevrsno umetničko delo, ako možemo tako reći, budući da odiše posebnim stilom i sveobuhvatnošću koje se ogleda ne samo u sjedinjenju bogoslovlja i molitavâ, već i u molitvenoj brizi za vascelu tvorevinu koja se najbolje može uočiti u hodatajsvetonoj (zastupničkoj) molitvi.
Liturgija Svetog Vasilija Velikog služi se deset puta u godini: na Badnji dan; na dan praznovanja Svetog Vasilija Velikog; na Krstovdan uoči Bogojavljenja; prve, druge, treće, četvrte i pete nedelje Svete četrdesetnice; na Veliki četvrtak i na Veliku subotu. Ako Božić ili Bogojavljenje padnu u nedelju ili ponedeljak, na Badnji dan i na Krstovdan služi se Liturgija Svetog Jovana Zlatousta, a na sâm praznik Liturgija Svetog Vasilija Velikog.
