Дрога и наркоманија су према многим показатељима међу највећим проблемима данашњице и представљају највећи изазов за друштво, али и за правни систем. Кривична дела која су повезана са злоупотребом наркотика, једна су од најучесталијих у целокупној друштвеној структури.
Дрога је присутна на скоро сваком месту, а последња истраживања у Србији показују да сваки седми средњошколац продаје дрогу. Дакле, велики број не само да су зависници, него су и они који „дилују“ дрогу из разлога да би до ње лакше дошли, јер она кошта, а временом количине које се конзумирају, постају све веће.
У групи људи од 19 до 30 година се бележи пораст конзумената
Нажалост, ово је група људи у којој се бележи пораст конзумације, злоупотребе и продаје опојних супстанци и то је група на којој треба да буде фокус у будућности, изузев групе малолетника од 4 до 6 разреда основне школе који већ имају низ едукација на ову тему. У узрасној групи о којој говоримо се бележи највећи скок, а ти људи би требали да буду радно способни, проактивни и узданица овог друштва.
Шта је узрок? Социолози кажу да нема разлике у зрелости оних који су животне доби до осамнаесте године и оних који су навршили двадесет и једну годину. Често та физиолошка зрелост није праћена емоционалном зрелошћу и они нажалост не одолевају лако изазову, а сматрамо их одраслима и онима који могу самостално да доносе одлуке, те да им није потребна подршка као и овој узрасној групи до осмнаесте године.
Ово је проблем који се не може решавати ни искључиво правним путем, јер је ово пре свега психолошки, социолошки и медицински проблем. И док ови проблеми не буду разматрани са мултидисциплинарног аспекта, нећемо имати адекватно решење.
Социолошки и психолошки аспекти наркоманије
Последње две деценије све се више говори о порасту злоупотребе дрога како у свету тако и код нас. Посебан акценат се ставља на појаву злоупотребе дрога код младих људи, која због својих особености захтијева специфичан стручни и друштвени приступ.
За разлику од ранијих зависника који су представљали „старију популацију“, усмерену обично на злоупотребу једне врсте дроге (морфијум, кокаин), млади зависници данас показују изразиту тенденцију ка политоксикоманији (злоупотреба више дрога истовремено).
Употреба дрога позната је одавно. Дроге и њихови ефекти су представљали један од одговора на питање како се живот може учинити лепшим, како избећи бол и фрустрације.
Дефиниција зависности своди се на следеће критеријуме:
– постојање несавладиве жеље која приморава особу да настави са узимањем дроге и да исту прибави по сваку цијену
– стално повећање узимања одређене количине дроге (измена толеранције)
– постојање психичке и физичке зависности, – свако лишавање од дроге доводи зависнике у стање телесних и психичких патњи.
Психичка зависност – хабитуација – карактерише све облике злоупотребе дрога. Она се дефинише као јака емотивна и ментална потреба да се узме дрога, било да се време постигне задовољство, било да се избјегну непријатности због лишавања од дроге.
Физичка зависност се дефинише као стање адаптације на дрогу, а исказује се кроз карактеристичне физиолошке поремећаје, када се прекине са узимањем дроге.
Зависност је хронична и рецидивирајућа болест прогресивног тока која ако се не лечи, завршава са предвидљиво негативним исходом. Зависници су особе које су доживотно изгубиле способност спорадичног дрогирања.
Са становишта социјалних теорија, особе прибегавају узимању дроге услед притиска из социјалног окружења, односно као одговор на социјалне промене у савременом друштву са којима се не могу изборити. Тако, на пример, једна социјална теорија објашњава наркоманију међу младима као специфичан израз недозвољавања да се иде напред у нашој актуелној социјалној клими – повлачење из система кроз дрогу.
Из неких историјских података се може закључити да су и раније постојале периодичне кризе, које су биле повезане са економским и социјалним развојем друштвене заједнице. Тако да се масовна употреба психоактивних супстанци поклапа са периодима нестабилности, немира, губитка моралног кодекса и устаљених друштвених вредности. Под таквим околностима, један број људи се окреће бекству из реалности, са којом нема снаге да се суочи и на конструктиван начин.
Традиционални систем вредности не уклапа се у данашњи начин живота. Нови вредносни систем инсистира на раду, компетенцији, која је често сурова. Новац је нажалост, постао све. Тако код младих људи настају осјећаји неправде и не задовољства. Социолози верују да је на одраслима одговорност за васпитање младих.
Алармантно ширење наркоманије
Наркоманија се шири у свим земљама света па и наша земља није поштедена ове појаве. Дрогу највише користе млади узраста између 14 и 25 година. Узимају је из знатижеље, досаде, потиштености, жеље за авантуром, слабости да одбију понуђену дрогу као и због недостатка чвршће везе с породицом.
Дрогу још увек схватају као добру забаву, бежање у нестварни свет, чак и као моду или улазницу у свет одраслих. Већина младих људи, ипак, не узима дрогу. Мањи број ће после првог узимања то поновити неколико пута и њима прети опасност да постану зависници. Најучесталија дрога коју користе млади на нашем илегалном тржишту су производи индијске конопље – марихуана, хашиш и хашишово уље.
Према проценама Завода за болести зависности, у Београду живи око 35 000 наркомана. Претпоставља се да у читавој Србији има око 80 000 зависника од дроге. Иако званичних података нема, стручњаци све чешће тврде да је око 60 одсто младих, највише средњошколаца, у контакту са дрогом. Занимљиво је да се последњих година изменила социјална структура наркомана. Пре десетак година они су припадали вишим социјалним слојевима. Сада их је највише из средњег и нижег слоја. Такође се показало да најчешће нема историје узимања дроге у породици, нема учесталих примера да момак/девоjка узимају дрогу, нити да то чине блиски пријатељи.
Медицински аспекти наркоманије
У покушајима да се нађе објашњење за настанак зависности, постоји више различитих становишта:
Генетички и биолошки приступ
Сматра се да поремећај у метаболичком функционисању организма може бити основа за настанак зависности. Тело производи властити опијат „ендорфин“, а његов дефицит доводи до веће осетљивости на бол. Новија истраживања показују да су људи с мањком ендорфина склони активностима које јаче побуђују централни нервни систем, активностима које доносе својеврсно узбуђење, на пример, коцкање. Из тог разлога би ти људи могли бити склони и узимању дроге.
Теоријски приступ условљавања
Људи имају тенденцију да понављају активности које су им биле пријатне или су на неки начин биле награђене. Ритуал узимања дроге може се сагледавати као својеврсна награда, због чега се тежи понављању тога поступка. Знаци везани за узимање дроге могу изазвати ефекте као и сама дрога. Многи експерименти доказују да њено деловање зависи од целокупног искуства појединца и окружења. На пример, нека очекивања о учинцима дроге се највероватније усвајају пре почетка конзумирања и ми памтимо како је нека дрога помогла некоме да се боље осећа и када сами пробамо то исто и ми осећамо иако стварно деловање дроге с тиме заиста нема везе (плацебо ефекат). Повезаност између очекивања и учинка дроге на свест, показује да виши ментални процеси могу утицати на све аспекте понашања, укључујући и оне под утицајем хемијских супстанци.
Теорије адаптације
Зависност се може тумачити и као научено понашање које олакшава прилагођавање појединца конкретној социјалној средини. Жеља да се буде прихваћен у својој околини може се остварити на прихватљив или неприхватљив начин. Два битна психосоцијална чинитеља који у детињству и младости могу отежавати процес адаптације су социјална некомпетентност и агресивност. Ти чиниоци могу бити узроки, али и последице социјалне изолованости. Особито агресивни појединци нису популарни у кругу својих вршњака, али ни у својих наставника и породицама, што може утицати на губитак самопоузданја, учење, на понашање. Како околина углавном делује репресивно, бег у дрогу се чини као једино олакшање. Млади настоје одложити процес одрастања и решавања ситуација којима нису дорасли или се сматрају некомпетентнима.
Биопсихосоцијални приступ
Стрес може повећати вероватноћу злоупотребе дроге, поготово ако се од нас тражи више него што можемо учинити или пружити, и када смо изложени некој претњи усмереној на властиту сигурност. Хоћемо ли неку ситуацију, проблем или слично доживети као изазов коме се можемо одупрети или као претњу личној сигурности, утичу биолошки чиниоци – односе се на сазнање да на различите појединце стимулуси различитог интензитета различито делују. Овај приступ настоји да синтетизује биолошку компоненту и разумевање услова у којима појединaц живи, као његових особина које могу утицати на могућност коришћења дрога.
Криза идентитета као улазак у болести зависности
Може ли се поставити питање која су то скретања у развоју идентитета која су ризик за улазак у болест зависности? Млади људи у последње време су изложени масовним ударима на идентитет: деформише се радозналост, младалачки „новаторски“ дух, поштовање хуманих вредности, храброст, блискост, усамљеност, послушност се у потпуности одбацује јер се брка са покорношћу, неспособност за одговорност за сопствени живот се маскира манипулативношћу, итд.
Широко распрострањена појава међу младима која је и подстицана неким облицима „култура“ и „субкултура“ али и целокупним савременим начином живота је тзв. глад за сензацијама или чулна глад. То је страшна потрага за новим чулним искуствима и жудња за физички и социјално ризичним понашањима усмереним ка необичним доживљајима. Ова одлика је већ девијација у изградњи идентитета и представља велики ризик за продубљивање поремећаја. Треба разликовати ову глад од здраве радозналости која поставља границе, која садржи одговорност, нема присилу и узнемирено бежање од самог себе у свет интензивних стимулуса.
Други, озбиљнији знак поремећаја идентитета, тесно повезан са ризиком болести зависности је осећање које се често назива усамљеношћу или досадом, на шта се млади жале и што често наводе као повод за пробање психоактивних супстанци. То је осећање описао један од савремених стручњака који се бави проблемима идентитета, Салман Актар: „Осећање празнине као шупљине. Чудна умртвљеност унутрашњег емоционалног искуства. Осећање себе почиње да се круни, одроњава. Присилно дружење, појаве превеликог уношења хране, пијење алкохола, узимање дрога, импулсивни сексуални контакти, провокативно понашање – служе као неопходна средства за „пуњење енергијом“. Осећање празнине се разликује од усамљености која је болна чежња за неким или нечим што савест не дозвољава или је недоступно у реалности. Унутрашњи свет, иако тужан, испуњен је сликама и живим емоцијама. Празнина, са одсуством чежње је дубоко узнемирујуће и дехуманизујуће искуство“.
У средњим школама дрога је постала свакодневница и са њом тек почиње борба. Није реткост да, према речима просветних радника, ученици присуствују настави под дејством дроге. На одморима између часова доста се пуши, неки дуван, неки марихуану. Када се деци постави питање о њиховом приватном и породичном животу, често се чује да су родитељи презаузети, по цео дан нису код куће.
С друге стране, имамо и другу крајност – презаштићено дете. Већина те деце нема организовано слободно време, а осим одласка у школу готово и да немају фиксираних обавеза, не баве се спортом, не читају, а то оставља велики, празан простор у који се онда дрога лако уклопи. То се показује као недовољно успешан рецепт за стабилан развојни пут младих. Децу треба волети, али треба имати и захтеве према њима, треба им давати обавезе у кући, не само новац и материјалне ствари него превасходно емоције.
Шта треба учинити да би се наркоманија спречила?
Неопходно је побољшати општи стандард друштва и социјалну сигурност, елиминисати осећај безнађа и резигнације код младих стварањем реалних друштвених перспектива/ посао, решавање стамбених проблема и др./ уочити предиспониране, психички лабилне адолесценте и бринути посебно о њима, учинити доступним различите видове формалне и неформалне помоћи/ савјетовалишта, помоћи свим породицама у којима је ниво дисфункционалности забрињавајуће висок, обезбедити алтернативне видове ангажовања младих кроз спорт, конструктивно коришћење слободног времена – секције и клубови у школи, покрет извиђача итд. У суштини, битно је промовисати здраве стилове живота.
Проблем наркоманије као једно од највећих зала нашег времена, није само проблем појединца и породице, већ читавог друштва. Ако јој се као друштво одлучније супроставимо имаћемо више изгледа да је ставимо под контролу, али је никада нећемо потпуно искоренити.
Код изразито младих особа, најбитније је превентивно дејствовати и помоћи им у изградњи сопствених ставова према животу, и свим расположивим средствима утицати на формирање одговарајућег система вриедности, поготово у периоду адолесценције.
Што се тиче помоћи већ формираним зависницима, видови лечења у данашње време су бројни. Њихова психолошка зависност, несигурност и неспособност да се прихвати реалност су централни проблеми. Пут лечења наркомана је непредвидив и крајње неизвестан, јер апсолутна потврда да се враћање дроги неће поновити не постоји. Интеграција зависника у друштво и њихово поновно оспособљавање за живот је процес, за који је потребно време, као и учешће породице, пријатеља и стручних служби.
