Često osećamo kako nas drugi ograničavaju. Verujemo da bismo bili bitno drugačiji da nije tih ograničenja. Znači li – da nije i drugih, ili makar tih-i-tih drugih?
Ali drugih uvek ima, u vrlo ranom periodu po rođenju počinjemo da shvatamo da nismo sami na svetu, pa čak i da nismo njegov centar. Neki to, doduše, nikad do kraja i pravilno ne shvate, ali to je jedan od markera stabilnog ličnog razvoja. A opet, da nije tih-i-tih drugih, bili bi neki drugi-drugi, koji bi nas opet ograničavali, tako u krug.
Tuđe volje, interesi, sklonosti ograničavaju naše, svet nas skučava predrasudama, inercijama, pasivnošću, nadmetanjem, podvlašćivanjem, grabežljivošću, ismevanjem, raznim strastima i slabostima, vremenitošću, trošnošću i tvarnošću najzad.
Ali i sami smo takvi – strasni i slabi, vremeniti, trošni i tvarni, pa i mi smo ti koji nekoga ograničavaju, koji formiraju taj zid „sveta“ koji je oko svakog od nas. Koji nas istovremeno povezuje i deli, povezuje u onom „ljudskom suviše ljudskom“, a deli često u onom što su sebi osećamo najdubljim i najtoplijim.
Ali tako je to, ne možemo menjati čitav svet i sve ljude, a samo sebe ne. Ili ih ocenjivati samo prema svojim kriterijumima ili potrebama. Ne možemo samo tek tako, snagom volje, ili nekim ćiribu-ćiriba učiniti da sva ta ograničenja, granice prosto nestanu, da takav i takav svet i takvi i takvi ljudi nestanu, ili da se u trenu temeljno preobraze. O tome sanjamo, to upisujemo u naše viđenje kako bi idealni ili makar bolji svet trebalo i kako bi mogao i morao da izgleda, to projektujemo i u svoje viđenje eshatološkog ishoda našeg i sveopšteg postojanja, ali dok smo ovde, te granice su tu i moramo računati sa njima. Možda ne sasvim se pomiriti, ali sa njima računati.
Šta onda da radimo? Da shvatimo da je gustina, čvrstina, snaga tih granica u osnovi jedino do nas. Da ih mi možemo omekšavati, činiti fleksibilnijim, sa ponekom pukotinom kroz koju prostruji dah ili svetlost. Tako što pazimo na naše odnose sa drugima, tako što smo svesni da su to granice koje jedni drugima stvaramo, da su ti okovi naše zajedničko vlasništvo i odgovornost, a da one nisu naša suština, naš živi život i život sveta u perspektivi večnosti.
Svet je zatvor, rešetke su oko nas, sve te reči, slike, navike, forme i sve ostalo. Ali naše je da se kroz te rešetke provlačimo, da ih preobraćamo u nešto za nas makar privremeno korisno, da shvatamo kao da one nisu sve što postoji i da mi postojimo mimo i van njih, da one nisu sva naša sudbina i da svakako nisu mi. Da težimo svetlećim i zračnim srcima drugih, koliko god prigušena bila, a to možemo samo smanjujući svoje strasti, sujete, samoljublje, sebe u centru i sebe na vrhu.
Pustimo drugog da kaže i da oseća i da dela, razumimo ga iz njegove perspektive, ponekad bar, i videćemo kako se rešetke koliko-toliko razmiču. Bar toliko da, makar i na trenutke, vidimo drugog osvetljenog onim što stvarno jeste i što bi mogao i trebalo da bude, i kroz njega – ono što jeste i za šta verujemo da će svakako jednom biti – za sve nas. I prema čemu, kao vođeni svetionikom kroz oluju, treba da upravljamo ovaj svet – koliko je do nas – i svako naše delanje, svaku volju, svaku pa i najsitniju misao.
Vladimir Kolarić
