Običaji, verovanja, znanja duboko su utemeljeni u folkloru, narodnom stvaralaštvu i umetnosti srpskog naroda. Pesmom i igrom, vekovima unazad slavimo, radujemo se, tugujemo i predstavljamo svetu lepote srpske tradicije.
Zajednički ideal, ista želja i opšta sreća, spaja jedan narod i postavlja temelj budućim pokolenjima. Folklor, termin koji je prvi upotrebio Englez Džon Tomas davne 1846. godine, kao umetničko stvaralaštvo, prošao je kroz različite faze.
Svaki kraj Srbije, u zavisnosti od uticaja raznih kultura od Istoka do Zapada, priča neku priču. Spoj srpskih tradicionalnih, evropskih i orijentalnih elemenata povezan je i sa načinom života jednog kraja.
Od najstarijih početaka do danas, narodne igre su prešle dug razvojni put, kojim su ih vodile mnoge okolnosti. Prenose se narodnim predanjem, a zapisane su direktno od onih koji su se sećali starih pesama i igara.
Srpski folklor predstavlja bogatu kulturnu riznicu različite muzike, igre, ritma, koraka, narodne nošnje…
I kako naš narod kaže, pesma može da pogodi dušu, a kolo je više od igre koja čini noge nemirnim.
Ovu drevnu igru prati muzički instrument dvotaktnog oblika, ali i harmonika, frula i tamburica.
Kroz neprekidan i neraskidiv lanac, krug u kome držimo jedni druge za ruke, izražava se zajedništvo i kolektivni duh. I nije važno da li su svi savladali jednostranku, trojanac, šestokrak, osmoputk, na prve taktove „Moravca“, „Čačka“ ili „Užičkog kola“, opletu od najmlađih do najstarijih.
„Čarobni se šire zvuci, dok se pruža ruka ruci, srca biju istim ritmom, nekad brže, nekad sitno“.
Sastavni deo folklora je i narodna nošnja. Šajkača, anterija, zubun, tkanica, čakšire, dolama, džemadan, jelek, libada, fistan, šalvare, čarape i opanci – delovi odeće koji su se nosili u devetnaestom veku u Srbiji, danas su deo folklornih igara i nastupa.
O značaju kola, kroz doprinos svetskoj kulturnoj baštini, 2017. godine, govori i podatak da ga je Uneskov Međuvladin komitet za očuvanje nematerijalnog kulturnog nasleđa, upisao na Uneskovu Reprezentativnu listu.
Kroz igru i pesmu, od Šumadije, Banata, Mačve i Niša do Vlaških predela, provlače se običaji jednog naroda.
I nema boljih ambasadora od folkloraša koji kolom, pesmom i nošnjom dovode svet ka nama, ali nas u istom i predstavljaju.
Kada kolovođa povede igru tajnim putevima, a kec zavrti, oplete i okrene, šaljemo jasnu poruku:
„Gledaj kako narod igra! I neka te to ne čudi; kakvo kolo, takvi ljudi“.