У ширем и ужем рејону насељеног места Сијековац 26. марта 1992. године у планираној акцији јединица хрватске војске, добровољци из Хрватске и припадници других јединица убили су девет цивила и немоћних лица српске националности из породица Зечевић, Милошевић, Радановић и Трифуновић.
Жртве су ликвидиране ватреним оружјем док су лежала лицем окренутим према земљи, а били су цивили који нису пружали вербални или физички отпор.
Пише то на првим страницама Атласа злочина над Србима током протеклог Одбрамбено-отаџбинског рата за 1992. годину који је објавио Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих о првом злочину који је почињен у Сијековцу и пре проглашења рата у БиХ.
Почетком ратних дејстава на подручју Брода може се сматрати 3. март 1992. када су јединице хрватске војске из Славонског Брода форсирањем Саве у рејону Сијековца, али и користећи скелски прелаз у Кораћу прешле на територију тадашњег Босанског Брода.
Одлазак на преговоре
Непосредно пре напада тог 26. марта, према сведочењима Бранислава Зечевића из Сијековца, тројица Срба отишла су до кризног штаба у селу како би преговарали са муслиманима и Хрватима.
Као представници Срба из села на преговоре су отишли Милан Бачић, Никола Кушљић и Милан Зечевић и то на препоруку комшија Иве Букете и Стипе Челебије. Када су дошли од стране муслимана и Хрвата им је речено да предају оружје.
„Међутим, према наводима Бранислава Зечевића, мјештани нису имали оружје“ пише у републичком Атласу злочина.
Прве жртве
Војна акција против цивилног становништва изведена је око 16 часова. Из подрума кућа у власништву породица Зечевић и Бачић у тзв. тракторској улици изведени су цивили, међу којима је било старијих и немоћних особа, жена и деце.
„Припадници интервентног вода из Сијековца, међу којима је био и Земир Ковачевић, убили су девет цивила. Прије убијања присиљени су да легну лицем окренутим према земљи. Убијени су Јово Зечевић, Милан Зечевић, Васо Зечевић, Петар Зечевић, Мирко Радановић, Лука Милошевић, Драган Милошевић, Жељко Милошевић и Срето Тривић“ записано је у тој публикацији.
Детаљи пресуде
„Земир Ковачевић је сам из ватреног оружја пуцао у леђа Петра Зечевића којег је мајка Миља водила за руку те га тако лишио живота, а након тога и Јована Зечевића којег је испод руке водила супруга Миља с обзиром на то да се исти због болести тешко кретао. У истом дворишту је од стране неидентификованих припадника тих оружаних група лишен живота и Мирка Радановића, а недуго затим и Срето Тривић чије је тијело поред степеница куће сутрадан видио комшија. Тог дана су попаљене куће и помоћни објекти, а тридесетак цивила, већином жене и дјеца, лишени слободе“ пише у Атласу.
Сведочења
Међу сведоцима свирепог злочина у Сијековцу била је Марица Радановић.
„Изашли смо из подрума са рукама склопљеним иза главе. Љубицу Зечевић, која је непокретна, не знам ко је изнио. Неко је наредио да легнемо у блато у двориште, а мој муж Вид, пошто је шлогиран, није могао одмах лећи те га је један ударио кундаком пушке у главу и плећку од чега да је облила крв и пао је на земљу. Мирко (син) је стајао, а тројица су га кундацима ударали испод ребара и свих дијелова тијела. Онда је јаучући тражио од њих да му не убију маму и тату, након чега су га извели на улицу гдје су га оборили ударцима. Видјела сам да лежи и да са њега силази један у маскирној униформи који је вратио нож у чизму и видјела сам локву крви око Мирка. Одмах послије тога један је испалио рафал у Миркову главу“ записано је у публикацији Републичког центра.
Страдање породице Зечевић
Свет је обишло и страдање породице Зечевић. О томе је сведочила Миља којој су пред очима убијени супруг Јово и синови Васо, Милан и Петар.
Пренесени су и детаљи из пресуде Суда БиХ против Ковачевића.
„Одмах по нападу у подрум су ушла три до четири униформисана човјека која су извршила преметачину те нам наредили да трком изађемо са рукама подигнутим у вис. Приликом изласка видјела сам да ударају мог унука Горана док је стајао са рукама у вис. Водила сам свог мужа Јову (72), тад нам је пришао Земир Ковачевић и Јову шутнуо чизмом усљед чега је пао. Земир му је наредио да одмах устане и Јово је рекао да не може устати јер је болестан након чега је Земир потегао пиштољ и испалио метак у главу. Продужила сам даље покрај сина Васе који је лежао у дворишту. Помиловала сам га по коси мислећи да је жив, али касније сам сазнала да је и он тад био мртав“ наведено је у сведочењу.
Само једна пресуда
За злочин у Сијековцу процесуирано је, према подацима Центра, до сада само једно лице и то Земир Ковачевић. Правоснажно је осуђен на казну затвора од девет година за учешће у нападу, директно убиство два лица и злостављање заробљених цивила, а након напада и на незаконито претресање и пљачкање више српских кућа на подручју Сијековца.
Према подацима Републичког центра, од напада на Сијековац до ослобођења од стране Војске Републике Српске, страдало је још девет цивила, пише Глас Српске.
Каран: Велика историјска опомена
Сијековац је место монструозног злочина над српским цивилима, али уједно и велика историјска опомена, изјавио је председник Републике Српске Синиша Каран.
„Сијековац, као и многобројна друга стратишта српског народа, нас обавезује да памтимо, да свједочимо и да не допустимо да истина буде релативизована или заборављена. Као народ који је кроз историју више пута прескупо платио цијену своје слободе, дужни смо да страдање недужних цивила у Сијековцу посматрамо не само као трагедију, већ и као темељ нашег колективног идентитета и народне свијести“ истакао је Каран поводом обележавања 34 године од првог масовног злочина над српским становништвом у БиХ који се догодио у Сијековцу.
Каран је рекао да свако страдање српског народа обавезује Републику Српску, али и сваког појединца да истраје у захтеву за правдом, без икаквих калкулација.
„Република Српска није настала случајно, нити као израз пролазне политичке воље. Она је уставноправни и историјски одговор српског народа на страдања, угроженост и потребу да сам одлучује о својој судбини. Управо зато, заштита Српске није питање дневне политике, већ питање права, достојанства и опстанка“ истакао је Каран.
Он је навео за Срну да је завјет српског народа да Републику Српску чувамо као гарант слободе, да је бранимо знањем, јединством и институцијама, и да у њој градимо друштво засновано на правди и истини.
„Само тако можемо бити достојни жртава Сијековца и свих недужних, на правди Бога побијених, и само тако можемо обезбиједити да се такво зло никада више не понови, ни нама, ни било коме другом. Сјећање и пијетет према жртвама наша је обавеза“ закључио је председник Каран.
