Све је мање студената. Више од деценије неумољива статистика бележи константан пад укупног броја бруцоша из године у годину на републичком нивоу. Најмање уписаних у високо образовање било је 2019. године – 47.113, а највише 2013. године – 53.819. На последњем упису, прошле године, додељено је чак 5.873 индекса мање него 2013. Истовремено, све је мање и потенцијалних бруцоша, матураната четворогодишњих средњих школа. Подаци Републичког завода за статистику (РЗС) сведоче да је ђака који су завршили четврти разред средње школе 2022. године било 52.218, и да је то за 4.421 мање него што их је било 2012. Наравно, не уписују сви матуранти високо образовање.
И летимичан поглед на упоредни приказ броја новоуписаних академаца на државним факултетима (дат у табели) застаје над генерацијом која је индексе завредела лане, када је постављен неславни рекорд – 26.957 студената – то је најмање уписаних у последњих десетак година. Примера ради, 2013. и 2014. године било их је више од 32.000. Уписаних 18.909 студената на факултетима (као и 4.913 на државним високим школама струковних студија) на буџету 2023. године, такође је деценијски минимум. Није много боља слика ни када је реч о самофинансирајућим студентима на државним факултетима. Најмање их је уписано 2018. године, 8.020, али од тог броја није далеко одмакла ова последња уписана генерација коју чини 8.048 академаца који плаћају школовање. Пре десетак година на државним факултетима било је близу 12.000 младих на прагу високог образовања, које сами финансирају.
Потражња за приватним факултетима све већа
Приватни факултети, под статистичком лупом, немају ових проблема. Напротив. Евиденција РЗС-а показује да су најлошије прошли на упису 2015. године, када су примили мање од 6.000 бруцоша, али их сада имају безмало 9.000.
Даља „игра” бројки показује да су државни факултети прошле године уписали 4.800 академаца мање него 2015. године, а приватни 3.020 више него 2015. године.
Да се број академаца на државним факултетима смањује а неподељени индекси гомилају потврђује и евиденција Универзитета у Београду (УБ). Званични извештаји комисије за упис у прву годину студија говоре да је на највећем универзитету у Србији, након три круга уписа студената у прву годину за актуелну школску 2023/24. годину, преостало чак 3.034 упражњена места. То је скоро 13,5 пута више него 2013/14. када је непопуњено остало свега 226 места.
Свесни смо тога. Ја не знам шта су разлози. Све што бих рекао могло би да се протумачи као необјективан став. Формирана је радна група на универзитету која би требало да припреми састанак проширеног ректорског колегијума, вероватно у фебруару, где бисмо анализирали све ове чињенице и драстичан пад броја студената који Београдски универзитет бележи последњих година, да видимо који су заиста разлози – указује за „Политику” проф. др Горан Роглић, декан Хемијског факултета Универзитета у Београду.
Прошле године најмање уписаних студената у протеклој деценији
Прошле године најстарији универзитет у Србији уписало је 12.358 бруцоша. И то је најмање уписаних у протеклој деценији. Анализа показује да осим групације медицинских наука све остале бележе пад броја студената.
Највећи пад забележен је на друштвено-хуманистичким наукама, па на техничко-технолошким, док природно-математичка групација бележи незнатно мање интересовања.
Међутим, на мастер академским студијама уписано је 5.774 студента, што је више него за претходну школску годину. Истиче се да је новоуписаних 1.140 докторанада, највећи број студената уписаних на докторске академске студије на УБ у односу на последњих десет година, а чак десет одсто више него за прошлу школску годину.
Доста је оних који после приватног факултета уписују мастер на државном
У академској и општој јавности уврежено је мишљење да матуранти циљано уписују и завршавају основне студије на приватним факултетима, да би дипломе касније „опрали” на мастер и докторским студијама државних факултета. Колико је то далеко од истине?
Нас из природне групације нема на приватним факултетима. Нема тамо хемије, биологије, физике, физичке хемије, тако да код нас нема тог „прања”. Али једна од тема које планирамо да анализирамо јесте и колики је уплив са приватних факултета на мастер студије државних.
Укључили смо колеге из друштвено-хуманистичке групације, медицинске, техничко-технолошке, јер отворене су приватне грађевина, архитектура, фармација, стоматологија и покушаћемо да видимо где је проблем.
Највише студената одлази на ај-ти смерове и на приватним факултетима, а солидан број и на менаџменте. Питамо се и шта значе најаве да ће се довести франшизе страних универзитета, да ли се држава одриче свог универзитета, при чему ни ти странци неће имати природне науке и неке факултете који су дефицитарни, а без којих Србија не може, као на пример Пољопривредни или Шумарски, који су неопходни овој земљи – разјашњава проф. Роглић.
Државни Универзитети Србије чине 91%, а приватни 9%
Три хиљаде студената мање на државним факултетима и исто толико више на приватним уопште није релевантан податак за поређење. Знате да око 91 одсто чине државни универзитети Србије, а приватни су око девет процената. Кад погледате тај узорак од Суботице до Приштине, односно Косовске Митровице, и нас – а у међувремену неки приватни универзитети су затворени, неки имају проблем акредитације, а нови не ничу – ми смо мали узорак за компарацију с великим државним.
Немојте заборавити да се студије на приватним факултетима плаћају, а државни би морали да погледају зашто не попуњавају сва буџетска места и шта се дешава са самофинансирајућим студентима – сугерише проф. др Гордана Вукелић, дугогодишњи ректор Универзитета „Унион” и потпредседник Конференције универзитета Србије, а од првог децембра лане у пензији.
Према последњим подацима РЗС-а, 56,2 одсто студената прву годину уписало је на државним, 18,7 одсто на приватним факултетима, 20,1 одсто на државним академијама струковних студија и високим школама, и пет одсто на приватним високим школама. Чиме мањина у приватном власништву привлачи готово четвртину бруцоша на републичком нивоу и то без буџетских места?
Бруцоши ретко уписују неперспективне факултете
Статистичке податке не можемо гледати само квантитативно, него квалитативно шта нам кажу, да ли су логични или не. Зашто би било ко студирао за делатност за којом нема потребе на тржишту рада? Какав је статус просветних радника? Наравно да нико неће да упише хемију, физику, математику, што је трагично. Некада је више деце прелазило с државних на приватне факултете, сада је тај број све мањи. Приватни универзитети стално раде на корекцији програма и усаглашавању са потребама тржишта. У оквиру нашег универзитета, на пример, имамо познати и високо рангирани Рачунарски факултет на који нам долазе студенти из држава у окружењу, али и из даљег иностранства. Треба спровести дубље анализе на републичком нивоу, кренути од планова и програма студија, не само ићи на компарацију броја студената на државним и приватним факултетима, јер сви смо ми у функцији високог образовања – истиче проф. Вукелић.
Притом она не оспорава да на приватним високошколским установама постоје велике разлике, да неке заиста раде озбиљно а на некима је образовање бизнис.
Мене некад буде срамота од неких приватних факултета и универзитета и увек то кажем. Има приватних универзитета који имају отворене факултете у једном граду, па у пет центара, па наставу дискутабилног квалитета, а треба утврдити ко је одговоран за то – закључује проф. Вукелић.
Зашто су студенти изгубили поверење у државне универзитете?
Један од главних разлога зашто су студенти изгубили поверење у државне факултете јесте градиво које се учи а на тим факултетима, а оно је често застарело и није примењиво на данашњем тржишту рада. Притом јако је обимно, спремање испита је стресно и напорно, а студенти после факултета често немају довољно знање да се одмах ухвате у коштац са проблемима на послу. Изађу са факултета уморни и „исђењени“, притом без релевантног знања за посао који би хтели да обављају, што представља јако велик проблем.
За разлику од државних (наравно, не свих) многи од приватних факултета у свету а и код нас иду у складу са временом, немају проблем да се прилагоде ономе што је потребно тржишту и да у том смеру калибришу своје студенте.
Вероватно да не раде сви приватни факултети у свету и Србији на побољшању знања својих студената и припремању за живот после факултета, и да је добар део њих само бизнис, а не институција и ризница знања, међутим, државним факултетима је потребна реформа и то је неминовно.
Уосталом, као и целокупном систему образовања у нашој земљи, потребна је модернизација и прилагођавање потребама које диктира свет и тржиште. Наравно, државни универзитети још имају какав-такав кредибилитет у нашој земљи и далеко од тога да су сви лоши.
Исто тако не треба генерализовати ни студенте, и даље је у већем проценту оних који уписују приватне факултете да би добили већу плату на послу на основу звања или чина у нпр. полицији, а не због знања и примене тог знања у пракси, док на државним и даље има марљивих студената који знају шта тржиште тражи, и поред можда застарелог и неприменљивог градива, наћи ће начин да након факултета изађу спремни на тржиште рада.
Ипак, чињеница је да су приватни факултети доста ажурнији у томе да имплементирају светске трендове у свој систем образовања, и на то би државни факултети требало да обрате пажњу ако хоће да буду релевантни у будућности.