Спомен-обележје блаженопочившем митрополиту Амфилохију, које је требало да буде подигнуто на захтев Општине Беране, није добило “зелено светло” од стране Министарства културе и медија чије је Решење о одбијању потписала др физијатрије Тамара Вујовић.
Упркос опширном, детаљно образложеном и документованом Захтеву који готово до танчина следи услове прописане Законом о подизању спомен-обележја, Министарство културе и медија у свом тумачењу не препознаје митрополита Амфилохија као заслужну личност у новијој историји Црне Горе. Тако уместо споменика митрополиту Амфилохију, наводе из Епархије будимљанско-никшићке, добили смо монументалну фигуру бирократске малициозности по којој ће бити упамћени доносиоци овог Решења. Колико је климава и порозна аргументација којом Министарство културе и медија покушава да подупре своје Решење показује правна анализа коју ћемо овђе предочити црногорској јавности.
Ово су саопштили из Епархије будимљанско никшићке након што је министарство културе и медија на чијем челу је Тамара Вујовић из Демократа, одбило да да сагласност за подизање споменика Митрополиту Амфилохију.
Реаговање епархије преносимо интегрално:
Наиме, Рјешење којим се одбија Захтјев и Допуна претходне сагласности Владе је незаконито, јер не садржи довољне разлоге, а дати разлози су произвољни и контрадикторни, нажалост, једним дијелом и малициозни.
Неспорно је да је законски рок од најмање 20 година од дана када је лице умрло прописан као објективни услов потврде статуса истакнуте личности. Међутим, Закон у члану 9, став 3 дозвољава изузетак и прописује да се и прије протека наведеног објективног рока може утврдити статус истакнуте личности уз претходну сагласност Владе. Уважавајући постулат правне традиције и праксе према коме се изузеци у праву уско тумаче, ипак је у конкретном случају потпуно изостала савјесна и брижљива оцјена разлога наведених у предлогу и његовој допуни, због чега се не може утврдити на којим аргументима је фундирано мишљење Комисије, односно, на основу којих чињеница и доказа је Министарство прихватило дато мишљење и заузело а цонтрарио становиште датим разлозима.
Посебно је нејасно на темељу које законске или поџаконске норме се оправданост примјене члана 9, став 3 Закона у смислу претходне сагласности Владе изводи из „мишљења стручне и научне јавности“, што указује на сасвим произвољно и арбитрарно тумачење правних норми од стране Министарства. Наиме, ниједан законски или поџаконски пропис не предвиђа да се статус изузетне личности у смислу члана 9, став 3 Закона потврђује искључиво на основу мишљења стручне и научне јавности. Напомињемо да се готово свакодневно, не само код нас него и широм свијета, стручно, научно, друштвено и политички, преиспитује и оспорава статус многих истакнутих личности. То је логична посљедица слободе научног истраживања, културног плурализма и демократског уређења, па је према томе животно и правно апсурдно инсистирати на једнозначној и консесуалној „стручној и научној“ верификацији статуса истакнуте личности без обзира на проток времена од дана смрти неког лица. Додатно, није уопште појашњено ко представља стручну и научну јавност чије је мишљење релевантно за предметну сагласност Владе.
Сарадник окупатора
Надаље, цитирање члана 10 Закона у контексту изналажења оправданих разлога за одбијање Захтјева, без икаквог чињеничног конекситета са његовом садржином, у најмању руку је правно скандалозно, а имплицитно и злонамјерно. Да ли Министарство инсинуира да би се личност и животно дјело блаженопочившег митрополита Амфилохија могло супсумирати под неко од прохибитивних одређења наведеног члана? Наводећи овај члан у образложењу Рјешења, „наше“ Министарство нам поручује да, не само да нећете сада подићи споменик митрополиту Амфилохију, него нећете ни за сто година, јер Митрополитов лик и дјело чланом 10 овог Закона Министарство сврстава у „лице које је било сарадник окупатора, његовог савезника или помагача, лице које је заступало фашистичке, шовинистичке или нацистичке идеје и идеологије, лице које је осуђено за кривично дјело против човјечности или других добара заштићених међународним правом или је проглашено ратним злочинцем , лице које је у историји Црне Горе или у историји човјерчанства имало негативну улогу“.
У невјерици и са крајњом индигнацијом одбацујемо резон Министарства да се у случају блаженопочившег митрополита Амфилохија ради о лицу које је на удару наведеног члана 10.
Такође, немогуће је докучити рационални смисао образложења у дијелу позивања на црквене каноне који се ни логички, ни чињенично ни правно не може довести у везу са предметним Захтјевом. У Захтјеву и Допуни исцрпно су приказана културна, друштвена, научна и просвјетна достигнућа блаженопочившег митрополита Амфилохија, као и његове посебне заслуге за општину Беране. Народ Црне Горе је свој однос према блаженопочившем митрополиту Амфилохију као истакнутој личности исказао још током његовог погреба, што је ноторна чињеница. Констатујемо да поштовање личности и дјела митрополита Амфилохија за ове четири године не само да се није умањило, већ се додатно раширило и продубило, тако да данас о њему афирмативно говори чак и онај дио јавности која га је током живота жестоко оспоравао. Штавише, указано је са релевантних, иако митрополиту ненаклоњених, адреса да је очување грађанског мира у Црној Гори у неким критичним тренуцима несумњива заслуга и митрополита Амфилохија.
Ваља стога напоменути да се из образложења Министарства не може закључити због чега је протек времена од 20 година у овом случају од нарочитог значаја. Тим прије, јер је ријеч о јавној и утицајној личности која је била предмет континуираног интересовања, не само црногорске, јавности последње скоро четири деценије, о којој се зна готово свака па и најмања појединост.
У коначном, да су митрополити цетињски истакнуте личности у животу Црне Горе, представља историјски потврђено правило а не изузетак, а то правило је управо својим животом и дјелом посвједочио блаженопочивши митрополит Амфилохије. Због тога је Министарство морало цијенити предметни захтјев како у односу на конкретну личност, тако и у вези са свим околностима које су од значаја за мериторну оцјену приликом давања Сагласности Владе.
