Суочен са ужасима Првог светског рата, који је распршио све илузије о цивилизацијском напретку Европе, вођеним идејама Француске револуције, позитивизма, либерализма, па чак и историцизма, Толкин сав свој стваралачки напор усмерава ка доприносу њеној обнови, надовезујући се на дубине традиције. Откривши недостатак аутентичне енглеске митологије, он је ствара методом уметничке имагинације, подржане врхунским образовањем.
Како Арман Берже (Armand Berger) каже у својој књизи „Толкин, Европа и традиција – од цивилизације до свитања имагинације“ (Пламен 2026, превод Михаило Јонић), у делу овог великог писца „имагинација, као подршка разуму, претвара визију у стваралаштво“, и код њега је „ова фузија толико складна да нема противречности: етичка инспирација појачава живост мита, док мит појачава реализам приче“, све у циљу да се савременом човеку подари „велелепна фреска старих времена, у облику обновљене традиције“, односно имагинацијско оживљавање традиције у циљу подстицања стваралачког одговора на изазове савременог света и његове (духовне) обнове.
Поред основа у митолошком и епском наслеђу – пре свега германско-нордијском, келтском, финском (Калевала) и јелинско-латинском, и полемичког утицаја писаца какви су Шекспир или Лорд Дансени, Берже издваја и утицај средњевековне књижевности на Толкинов стваралачки свет, без које његова дела не би имала „ону јединствену атмосферу – мешавину епске узвишености, митске дубине и меланхоличне тежње“, имајући пре свега у виду средњевековни етос јунаштва, части, жртве и борбе против зла.
Аутор ове књиге издваја и Толкинов „дубоки осећај за природу, укорењен у староенглеској књижевности“, који „носи контемплативни карактер, истовремено апстрактан и етички објашњавајући, али и дубоко усађен у опипљиву стварност“, супротстављен „технолошкој отуђености“ савремене цивилизације, или, можда боље речено, савремене идеје цивилизације. Савремено доба, наиме, развој технологије идеолошки мотивише не само материјалним напретком, него и повећањем људске слободе, док Толкин слободу пре види у „дивљој, непокорној природи“, врлинама људи који некад у сагласју а некад у борби са природом изграђују себе и свој свет, али који нити ће бити подређен и поробљен истовременом стихијношћу и нужношћу природних процеса, нити ће тежити њеном уништењу и покоравању, које би довело и до уништења човека, не само физичког, него пре свега духовног.
Толкин за Бержеа није само записивач и пасивни преносилац традицијских знања, нити је његов циљ само етичка поука или естетско задовољство, већ и „оживљавање архетипова који су дуго били скривени у колективној свести“, што постиже и стилом који „носи у себи музикалност која подсећа на архаичне ритуале и инвокацијске формуле“, па „његов језик није само средство комуникације већ и носилац магичне силе, сличан древним молитвама или враџбинама“.
Толкин је данас све важнији традицијски утемељеним Европљанима који у њему, како Берже дефинише, виде некога ко се опредељује за то да пренесе традицију и сачува је живом, уместо да је препусти „пропадању пред налетом нихилизма“, у складу са уверењем да „уколико традиција ишчезне одричемо се сопственог бића, препуштајући простор свим могућим ексцесима које свет неуморно манифестује“, да „непријатељ неће тријумфовати док год традиција постоји, док год на свету има људи способних да носе пуну тежину свог наслеђа“.
Обнова традиције није дакле пука конструкција нити музејско-архивска делатност, већ стваралаштво, где Токсиновим речима „нови степен културе настаје када један или више оригиналних умова открију сопствени животни ритам, који прво прихвата заједница, а потом и већи део народа. Оригиналан дух не делује кроз доктрину, већ кроз ритам: доктрину тек касније стварају ученици“.
Стваралачка обнова традиције, као и стваралаштво само, стога јесу ствар надахнутих и призваних појединаца, али и заједнице, на чијем стваралаштву и памћењу почивају, али која је и њихов не само реципијент и пратилац, него и саделатник.
Бержеова лепо написана, обимом невелика али садржајна књига, сведочанство је о потреби данашњег европског човека са оним што му Толкин говори, за повратком традицији и стваралаштву на новим основама. Иако ваља бити подозрив према идеализацији „старе Европе“, а посебно према многим њеним заступницима, снажно наслоњеним на неопаганизам и псеудо-римски империјализам или германски (крипто)расизам, или перенијалистичку веру у „заједничку (примордијалну) традицију“, треба поштовати суочавање све већег броја Европљана са кризом смисла и покушајима да је на стваралачки и духовни живот превазиђу.
У том смислу, важно је имати на уму Толкиново хришћанско, а не неопаганско опредељење (сам је „Господара прстенова“ именовао као „у основи религијско и католичко дело“, али не као дидактички усмерену алегорију него као стваралачку рефлексију истине), где митска и паганска основа нису постављени као модели обнове, него као дубински садржаји преображени светлошћу Откривења, које једино нуди истинско спасење и истински смисао. То је онај аспект који Бержеовој вредној књизи у неку руку недостаје, а без кога не можемо разумети прави значај Толкиновог дела, посебно за нас, прото-Европљане, не-Европљане или алтернативно-маргиналне Европљане, како год себе видели.
А шта год мислили о Европи, никако не можемо избећи самоодређење које би било сасвим независно од ње, макар га видели и као њој, њеним вредностима и традицији, радикално супротстављено. Ипак, као хришћани, не можемо бити супротстављени људима који истински трагају за смислом и истином, њиховим душама трепетно жељним целовитости и вечности, у чему смо њихова браћа и сестре, чија вера не сме бити оправдање за гордост и умишљеност, а још мање препрека искреној и делатној жељи за јединством у Христу и спасењем свих, у векове векова.
