Практично све велике духовне традиције нам сведоче да тежња за материјалним добрима и овоземаљском моћи предстаља нижи облик учешћа у постојању, као и да у временима опадања такав облик постојања постаје норма.
Ово није никаква апстракција, већ нешто са чим се суочавамо у свакодневном животу. Када нас, на пример, неко ко је богатији, друштвено позициониранији или „урбанији“ од нас гледа са висине, игнорише или нам се чак отворено подсмева. Тако нешто уме да поколеба човека, па да пожели да буде као тај неки, да се правда и доказује како је и он заправо такав, да се осећа мање вредним.
То су озбиљна искушења и не треба их потцењивати. Чак и кад су и питању наизглед мале и баналне ствари. Али свако се ипак осећа лоше ако попусти, осећајући да је на неки начин изневерио себе, али и нешто у шта верује, нешто за шта сматра да је вредно и исправно, нешто што се не своди само на било чије, па и његове, интересе и непосредне потребе. Јер има нешто у нама што нам говори да живот у страху, подређивању и насиљу – било да смо они који га трпе или који га чине – ипак није прави живот, шта год тај прави живот уопште био.
Па, како се носити са тим? За почетак подсећајући се да нам поменуте велике духовне традиције дају за право пре неко силницима, подсмешљивцима и гордељивцима. И, што је најважније, што нам даје за право и онај који није тек оснивач или прејемник ове или оне духовне традиције, него оваплоћени Бог. Који нам је то сведочио речима и делима док је био на земљи, али и даље сведочи у Духу Светом, до краја Века.
То би ваљда требало да нам буде довољно. И у томе да нам то буде довољно је заправо истински подвиг нашег живота.
