Ве­тар мо­же да угро­зи здра­вље жи­во­ти­ња

Пар­че кар­то­на на ко­ме ле­жи по­не­ки склуп­ча­ни пас, ста­ра ће­бад на ула­зи­ма ис­пред рад­њи или згра­да, по­не­ка ку­ћи­ца од да­ска… све су че­шћа по­ја­ва на ули­ца­ма. По­ла­ко, али си­гур­но су­гра­ђа­ни по­чи­њу да се осве­шћу­ју да зи­ма и хлад­но вре­ме не сме­та­ју са­мо љу­ди­ма.

На ули­ци жи­ви мно­го њих ко­ји ни­су у мо­гућ­но­сти да обу­ку јак­ну, обу­ју ци­пе­ле и ста­ве ка­пу ка­ко би се за­гре­ја­ли. Не­ма­ју ни то­пле кре­ве­те ко­ји ће да их гре­ју у то­ку зим­ских но­ћи.

Зи­ма, за са­да, још ни­је по­ка­за­ла „зу­бе”, али хлад­ни­ји да­ни се тек оче­ку­ју.

– На­пу­ште­ни пси и оста­ле жи­во­ти­ње с до­ла­ском зи­ме фор­ми­ра­ју де­бље кр­зно. Ства­ра­ју тер­мо-слој око се­бе. Про­блем на­ста­је ако не­ма­ју до­вољ­но хра­не да пре­ра­де у енер­ги­ју ко­ја ће им да­ва­ти то­пло­ту – ис­та­као је Алек­сан­дар Га­врић, из ор­га­ни­за­ци­је „Ани­мал ре­скју Ср­би­ја”.

Део не­по­је­де­ног руч­ка уме­сто да за­вр­ши у кан­ти мо­же да по­слу­жи не­ко­ме ко не мо­же да га „ску­ва” па је са­вет да су­гра­ђа­ни оста­ве хра­ну по­ред кон­теј­не­ра или дру­гог ме­ста ко­је је до­ступ­но оста­вље­ним жи­во­ти­ња­ма.

– Мач­ке, али и пси ку­пе хлад­но­ћу са зе­мље, за­то ми као ор­га­ни­за­ци­ја ра­ди­мо на то­ме да им ства­ра­мо скло­ни­шта. Би­ло да је то са­мо кар­тон на бе­то­ну ис­пред ло­ка­ла или још бо­ље сун­ђер, до­вољ­но је да им чу­ва то­пло­ту у то­ку но­ћи. Они аку­му­ли­ра­ју то­пло­ту па ако их пу­сти­мо пре­ко да­на да од­спа­ва­ју и бу­ду не­где на то­плом лак­ше ће пре­жи­ве­ти ноћ – до­дао је Алек­сан­дар.

И кућ­ни љу­бим­ци су осе­тљи­ви на хлад­но­ћу, али не то­ли­ко ко­ли­ко њи­хо­ви вла­сни­ци ми­сле. Не­ка­да им де­бе­ла јак­на или дук­се­ри­ца из „пет шо­па” и ни­су по­треб­не.

– Ва­жно је да че­тво­ро­но­жне при­ја­те­ље не шо­ки­ра­мо пре­ве­ли­ким про­ме­на­ма тем­пе­ра­ту­ре. Жи­во­ти­ње ко­је ви­ше из­ла­зе на­по­ље фор­ми­ра­ју кр­зно и от­пор­не су. За оне ко­је су нон-стоп у ку­ћи пре­по­ру­ка је да крат­ко­дла­ке уто­пли­мо, док оне ко­је има­ју ве­ће кр­зно и не тре­ба. Они ка­да иза­ђу на­по­ље и поч­ну да тр­че бр­зо за­гре­ју се, сем ако ни­су ста­ри­ји и мир­ни­ји – до­да­је Алек­сан­дар.

Уши су пра­ви по­ка­за­тељ да ли је кр­зне­ном при­ја­те­љу то­пло, ако су оне хла­де, тре­ба­ло би га по­кри­ти или обу­ћи. Но­ше­ње пре­ви­ше сло­је­ва оде­ће и пре­те­ра­но по­кри­ва­ње спре­ча­ва да им се кр­зно при­пре­ми за хлад­ни­ји део го­ди­не.

– Ве­тар је је­ди­на не­по­го­да ко­ја мо­же да угро­зи здра­вље жи­во­ти­ња. И ки­шу лак­ше под­но­се ако су у по­кре­ту, ма­да не би тре­ба­ло ду­го да сто­је на ки­ши – об­ја­шња­ва он.

Ча­ра­пе с раз­ли­чи­тим мо­ти­ви­ма из­гле­да­ју ле­по на псу, али њи­ма то и ни­је та­ко ле­по као на­ма док их сли­ка­мо и гле­да­мо, тре­ба­ло би да их но­се са­мо уко­ли­ко има­ју по­вре­ђе­ну ша­пу, и то са­мо на њој.

Ка­да је реч о шет­њи, њи­ма ни­је бит­но ко­је је до­ба го­ди­не, они да­не во­ле да про­во­де у по­кре­ту, као и љу­де тре­ба­ло би их скло­ни­ти од за­мр­зну­тих ре­ка и је­зе­ра у ко­је мо­гу да упад­ну.

– На­ше ак­ци­је усме­ре­не су на пра­вље­ње ку­ћи­ца и хра­ни­ли­ца ка­ко за псе и мач­ке та­ко и за је­же­ве, сле­пе ми­ше­ве… хра­ни­ли­це за ин­сек­те. По­ста­вља­мо бил­бор­де ши­ром гра­да да би­смо до­шли до су­гра­ђа­на и про­бу­ди­ли свест о то­ме да је и на­пу­ште­ним жи­во­ти­ња­ма хлад­но. По­што се бли­же пра­зни­ци, све ви­ше ак­тив­но­сти усме­ре­но је на пе­тар­де – за­кљу­чио је Алек­сан­дар Га­врић.

Пу­шта­ње на­пу­ште­не жи­во­ти­ње у улаз стам­бе­не згра­де или глав­ни улаз у тр­жни цен­тар или ве­ћу рад­њу не мо­же на­пра­ви­ти ни­ка­кву ште­ту по љу­де, а овим би­ћи­ма мо­же спа­сти жи­вот.