У Русији, а и шире, све су распрострањеније тзв. православна психологија и православна психотерапија, док су стручњаци из ових области толико постали тражени да их све чешће ангажују цркве, као и телевизије.
О чему је реч?
Док сам живео у студентском дому, неко је довитљиво дефинисао Богословски факултет као Филозофски факултет са присуством Бога; исто тако би се за православну психологију могло рећи да је у питању психологија са присуством Бога. О овој теми пишу психолози, психотерапеути, али и свештена лица.
У том погледу, код православних читаоца владају подељена мишљења, па ће тако једни рећи да је у питању изузетна потпора вери, док ће други, конзервативнији, говорити да је реч о Њу ејџу за православно тржиште.
Рекао бих да не треба бити искључив у давању оцене, те да се ситуација разликује од аутора до аутора, са нагласком на то да, по мом суду, нема боље психотерапије од светоотачке литературе.
О СЕМЕНИКОВОЈ КЊИЗИ ,,УПРАВЉАЊЕ ЕМОЦИЈАМА”
Недавно сам у књижари Беседа, у Новом Саду, разгледао књиге (гле чуда!), и у оној силној гомили, а избор је заиста велики, за око ми је запала књига која се потпуно разликовала од осталих, како по наслову, тако и по изгледу корица. Ради се о Управљању негативним емоцијама, аутора Дмитрија Семеника, православног психолога, а у издању издавачке куће Ризница.
Током вишегодишњег постојања Менталног Хигијеничара, уверио сам се да људи воде озбиљне психичке борбе, а ја бих рекао да је реч о, изнад свега, духовним борбама, но то је посебна тема. Ово сам закључио на основу тога што су текстови и објаве који говоре о усамљености, празнини, лошем расположењу и негативним емоцијама по правилу изузетно запажени.
То, с једне стране, говори да људе муче ти проблеми, што је лошија страна приче, а боља је што, тражећи такав садржај, показају жељу за борбом и избављењем, трагају за решењем и копрцају се у овом бескрајно усложњеном животу модерног човека.
Семеник је садржину књиге замислио на интересантан и фер начин, о чему говори њен обим од само стотинак страна. Може се рећи да у њој скоро па да нема сувишних делова и беспотребних разглабања.
„Иза сваке емоције се налази конфликт са самим собом“
Аутор на самом почетку дефинише неке основне појмове, а затим издваја најраспрострањеније емоције (њих 34), да би у наставку сваку од њих посебно анализирао, и то на тај начин што прво нуди питања за откривање емоције, затим разматра саму емоцију, њене узроке и начине испољавања, а потом наводи савете и решења.
Семеникова теза је да је код људи распрострањена заблуда да су све емоције природне и да се са њима ништа не може учинити, због чега и позитивне и негативне емоције сматрају неодвојивим деловима личности.
Оне су апсолутно одвојиве, што се не може рећи за њихове узроке — они се, пре свега, налазе у човеку. Иза сваке негативне емоције, пише Семеников, крије се конфликт са самом/самим собом, а то умногоме важи чак и за ситуације као што су губитак посла, конфликт са човеком (издаја), па, како то психолог смело тврди, и смрт блиске особе.
По њему, срећни су они људи који науче да управљају емоцијама, а на путу учења те вештине налази се и ова књига.
Негативна осећања нису човекова природна реакција на негативне околности
Она се јављају само у случају његовог одређеног унутрашњег несавршенства.
У чему је смисао негативних емоција, те душевне, духовне и психичке боли која човеку даје назнаке пакла, ако у њему видимо, попут Достојевског, одсуство љубави, односно немогућност вољења, и свеопшту празнину?
Њихов је смисао у томе да човек схвати своје унутрашње проблеме, без чега нема говора о решавању истих. Као што нас бол нагони да се лечимо, тако негативне емоције свесног и савесног човека нагоне да устане против својих несавршенстава и усмери се директно ка центру проблема.
Негативне емоције и самоспознаја
Ако добро размислимо, схватићемо да су негативне емоције драгоцен механизам наше самоспознаје и самоусавршавања.
Одакле почети? Како ступити у борбу? Праштањем! Коме? Себи! Да, негативне емоције су — негативне, но додамо ли на све то и осећај кривице, остаћемо паралисани, безвољни и слаби. Постоји још једна ствар, блиска праштању себи, а то је прихватање себе.
Но, није ту реч о самоприхватању како то чине људи препуни себе, чији пренапумпани его нема границе, и који сматрају да су савршени, односно поричу присуство било каквих мана.
Да се не би направила грешка и применило овакво тумачење самоприхватања, у књизи постоји читаво једно поглавље посвећено томе, где аутор прави разлику између прихватања и неприхватања себе, тражи корене неприхватања и прави разлику између прихватања себе и вредновања себе; на крају поглавља наведене су методе које ће помоћи појединцу да прихвати себе.
Од емоција којима се аутор бави, а рекли смо већ да их је 34, главно место заузимају оне које се и у православном хришћанству најчешће наводе, попут гордости, зависти, осуђивања и других. Обраћајући се верницима, као потенцијално најбројнијим читаоцима, аутор кокетира и са неверујућим људима, нудећи им концепте и појмове који су њима најважнији, као што је то за вернике Бог.
То би му вероватно многи замерили, рекло би се исти они који покојном академику Јеротићу замерају благ, помирљив и пријатељски однос према другим религијама (укључујући и атеизам).
Закључак
Управљање емоцијама је књига изузетно занимљиво организоване садржине, концизна је, конкретна и на само стотинак страна нуди нам значајне практичне методе за конструктивну и плодну самоанализу, са решењима која могу бити корисна. Ради се о књизи којој се треба враћати чим осетимо да се у нама јавила конкретна негативна емоција.
Опет наглашавам: на основу вишегодишњих трагања и борби, сматрам да је за духовно и психичко стање, иако то није претерано популарно данас, најкорисније читати светоотачку литературу и живети у складу са оним што се тамо може прочитати (а основ свих тих дела налази се у Јеванђељима). Када би ми неко поставио или-или дилему, сигурно бих тој литератури дао предност у односу на књиге попут Семеникове, али како те дилеме нема, препоручујем свима да покушају да пронађу наслов који је био тема овог приказа — сигуран сам да неће шкодити.
Ђорђе Спасић – Ментални хигијенчичар
