Светолик Радовановић је био српски геолог, члан Српске краљевске академије, професор Универзитета у Београду, министар народне привреде Краљевине Србије. Рођен је 23. марта 1863. у Прћиловици код Алексинца.
Веома рано остао је без мајке, а детињство је провео по разним местима у којима је службовао његов отац Антоније, срески чиновник. Основну школу је похађао у Кучеву, Градишту и Крагујевцу, у коме је завршио и нижу гимназију. Уписао се 1878. у Прву београдску гимназију. Од 1881. до 1885. студирао је на Природно-математичком одсеку Филозофског факултета у Београду. Био је музички школован и на његову иницијативу образовано је академско певачко друштво.
За време студија највише је био одушевљен геологијом и предавањима Јована Жујовића, по чијем савету је 1885. отишао у Беч да унапреди своја знања из палеонтологије и геологије. У Бечу се школовао по свој прилици о очевом трошку. Када му је отац 1888. отишао у пензију његова материјална ситуација се погоршала, па је молио Жујовића да га препоручи за државну стипендију. Докторирао је у Бечу на тези Прилози геологије и палеонтологије Источне Србије.
Вратио се у августу 1891. године у Србију и запослио се као државни геолог у рударском одељењу Министарства народне привреде. Као државни геолог радио је на детаљној геолошкој карти Србије, а проучавао је и све руднике. Постао је секретар Српског геолошког друштва. Прешао је 1897. на Велику школу, где је био професор палеонтологије.
На изборној скупштини од 5. фебруара 1897. године изабран је за дописног члана Српске краљевске академије (САНУ), а 31. јануара 1902. године постао је и њен редован члан.
Оснивач је српске хидрогеологије. Реформисао је српско рударско и шумарско законодавство, а 1892. године је са геологом Јованом Жујовићем основао Српско геолошко друштво. Са Јованом Жујовићем радио је на реорганизацији Геолошког завода и организацији наставе. Када је Жујовић из политичких разлога био 1899. протеран са Више школе тада је Радовановић преузео и предавања из геологије. Заједно са Богданом Гавриловићем заслужан је за организацију и унутрашње уређење универзитета.
Као министар народне привреде у влади Саве Грујића и у влади Николе Пашића, донео је прва правила рударско-братинске касе за осигурање рудара, установио недељно-празничне школе за шегрте и издао први годишњак рударског одељења министарства привреде. Реорганизовао је администрацију рударског и шумарског одељења и дао да се донесе нов закон о шумама.
Након тога крајем 1905. вратио се у Геолошки завод Универзитета у Београду, на чијем челу је био све до пензије. Од 1906. до 1908. био је декан Филозофског факултета. Од краја 1915. до краја 1916. био је у Атини у избеглиштву, а од 1917. до краја Првог светског рата у Паризу је био високи комесар за избеглице. На мировној конференцији у Паризу 1919. учествовао је у југословенској делегацији као стручњак за рударство.
Познати су његови радови на проучавању јурских творевина источне Србије.
Умро је у Београду 17. јула 1928. године.
