Рођен кao најмлађи син жупана Стефана Немање и његове супруге Ане, брат Вукана и Стефана Првовенчаног, Свети Сава постао је и заувек остао најмудрији и највећи српски светитељ.
Великан из прошлог века, Свети Владика Николај, каже о великану из 12.века: „Био је драг али неустрашив, леп али скроман, врло динамичан али смирен, друштвен али ипак усамљен…“
Као младић, замонашио се у руском манастиру Свети Пантелејмон, где је добио име Сава. У Србију се вратио 1208. године како би помирио завађену браћу. Такође, 1219. године убедио је Васељенског патријарха и никејског цара да одобре аутокефалност српске цркве са статусом архиепископије.
Данас причати о независности (аутокефалност) Српске Православне цркве је нешто што се подразумева, а извојевао је онај који је оставио свој дом и жртвовао се да би његовом народу било боље. Имао је прилике да поседује сво благо, али одрекао се власти коју му је отац наменио.
У временима када нам раде о глави не би ли избрисали родни, национални и сваки други идентитет, важно је поменути Савине заслуге у формирању државе и идентитета српског народа.
Како истиче Свети владика Николај Велимировић, Савин национализам обухвата народну цркву, народну династију, народну културу и народну одбрану. Центар свега Светосавског национализма чини народна црква. Она је као дух који оживљава цео народни организам, осветљавајући, загревајући и сједињујући једном вером, једном надом и једном љубављу.
Патријарх српски Порфирије уме да каже да све оно што је добро у нашем народу – добро је од Светог Саве, најумнијег и најлепшег сина српског рода.
Трагови Светог Саве у Светој земљи
Свети Сава је два пута био на ходочашћу на Христовом гробу у Јерусалиму, 1229. и 1234. године и оставио дубоки српски траг.
Прво ходочашће Растка Немањића, које је уследило десет година после стицања аутокефалности српске цркве, представљало је важну дипломатску мисију за средњовековну српску државу. У повратку са другог ходочашћа, упокојио се у бугарском граду Трнову (1235. или 1236. године, према различитим изворима).
Свети Сава је изградио манастир Часног крста недалеко од Јерусалима, на месту где је, по предању, никло дрво од којег је израђен крст на коме је Христос распет, откупио је од Ђеновљана Цркву Светог Георгија у Акри, купио земљу на Сионској гори, подигао манастир Каламон (данас Светог Герасима).
На првом ходочашћу, Свети Сава купио кућу Јована Богослова у којој је Соба тајне вечере – јеванђељска „горња соба“ у којој је Господ апостолима опрао ноге, а затим, на последњој вечери, установио еухаристију (Свету Тајну Причешћа). У овој кући Господ се после васкрсења, јавио апостолима, обећао силазак Духа Светога …. У истој кући, испод ове собе је и Давидов гроб. Кућу је Свети Сава купио од Сарацена и ту сазидао цркву Светог Јована – да би крсташи у потоњим ратовима – порушили и кућу и цркву, а фрањевци касније подигли базилику. При повратку из Свете земље, пре него што се укрцао на брод у луци Акр, Свети Сава купује цркву Светог Ђорђа и поклања је као метох Лаври Светог Саве Освећеног.
Остварено пророчанство светитеља из Кападокије
Његовом првом посетом манастиру Светог Саве Освећеног, за кога и данас важи да је место најстрожег монашког поста, Мар Саб, у Јудејској пустињи, остварило се, приче кажу, пророчанство овог светитеља из Кападокије.
Када је Сава Српски крочио у манастирску цркву, са постоља на коме је стајало пало је жезло Светог Саве Освећеног, које се није померало од његовог упокојења 532. године. Сутрадан се десило исто.
„Онда се неко сетио аманета Светог Саве Освећеног да његово жезло – патерицу (пастирску палицу) предају архијереју царског рода и истог имена када једног дана дође са Запада“, пише јереј Јован Пламенац. Ово жезло, као и две иконе за које су сви Срби чули, Млекопитатељница и Тројеручица, које је први српски архиепископ такође добио од монаха овог манастира, данас се налазе на Светој Гори.
Цркве и задужбине које је подизао у Светој земљи, Свети Сава је остављао као метох управо лаври Светог Саве Освећеног, којим су 130 година управљали српски монаси и код кога се и данас налази једна кула Немањића.
Реликвије
Сребрно жезло које је Свети Сава добио у Јерусалиму је било у манастиру Милешева, да би, због сигурности, средином 16. века пренето у ризницу манастира Свете Тројице код Пљеваља, а потом враћено у Милешеву. То је једини сачувани лични предмет Светог Саве.
Верници често знају да кажу да оно што је из Милешеве однето у ову светињу мора бити и враћено. Тако су, према историјским изворима, из припрате манастира однете мошти Светог Саве – Турци су их однели и спалили на Врачару.
Лева рука светитеља, једна од највећих реликвија Српске православне цркве, спасена је и враћена у Милешеву, а прошле године пренета је из старог дрвеног кивота у нови. Рука се чува у олтару манастира и износи на поклоњење верницима.
Многи од њих сведоче да су молитвама над руком Светог Саве били исцељени, а понајвише брачни парови који дуго нису могли да добију потомство.
Светосавска књижевност и уметност
Свети Сава је ушао у народну традицију, кроз књижевност, народне песме али завет, који је иза себе оставио. Био је први, који је утврдио култ личности, када је као светогорац пренео мошти свога оца, монаха Симеона (Стефана Немање) у Србију.
Најлепше, најважније и главно књижевно дело Светог Саве је „Житије Светог Симеона“. У њему је Сава описао живот оца Стефана Немање који се одриче престола и одлази у манастир.
Легенде о Светом Сави важан су део српске народне традиције и фолклора. Свети Сава се у овим причама јавља као мудрац и учитељ који своја знања и мудрости преноси на наредна покољења. Легенде о Светом Сави пуне су важних порука које уче понашању у складу са врлином.
