У песми „Слово о мукама“ Свети Сава дефинише свој покајнички живот као муку и проосећање и изједначење са „стоком неразумном“ у огреховљеном телу, уобличаван својом савешћу, мртав и пре смрти и осуђен сам собом и мучен од очајања.
Свети Сава мири завађену браћу, Паја Јовановић 1901; фото: Википедија
Слово о мукама
Помешах се са стоком неразумном
и изједначих се с њом,
бивајући убог добрим делима,
а богат страстима,
испуњен срамом,
лишен Божје слободе,
осуђен од Бога,
оплакан од анђела,
бивајући на смех бесовима,
обличаван својом савешћу,
посрамљен злим својим делима.
.
И пре смрти бивам мртав,
и пре Суда сам се осуђујем,
пре бескрајње муке
собом сам мучен од очајања
(Миодраг Павловић – Антологија српског песништва)
Савин књижевни рад
Са књижевнообликованим и записаним мислима Светог Саве, српска књижевност постала је равноправни члан књижевног живота православног словенског света и настојала је да ухвати корак византијско-словенске литературе, у којој види језгро своје стваралачке поетике.
Дакле, велика улога зачетника српске књижевности приписује се Светом Сави, стога његов двојаки значај јесте у томе што је творац самосталне Српске цркве и самосталне српске књижевности. На тим темељима слободе и самосталности градио је путеве од изузетног значаја за Србију, Србе и њихов интегритет.
Када се конкретније говори о књижевном раду Светог Саве, потребно је истаћи да његова књижевна основа лежи у ранохришћанској, византијској и старословенској књижевности, али његове књижевне изворе треба тражити и у литургијској књижевности.
