У списку апостола наведеним у Јеванђељима по Матеју (Мт 10, 2) и Луки (Лк 6, 14) апостол Андреј Првозвани заузима друго место после свог брата, апостола Петра, али у Јеванђељу по Марку (Мк 3,18) – наведен је на четвртом месту. Поменут је и у Делима апостолским (ДАП 1, 13). На страницама Јеванђеља по Јовану, Андреј се појављује још двапут – води дијалог са Исусом о хлебу и риби пред чудесно храњење пет хиљада људи и заједно са апостолом Филипом доводи Јелине Исусу (Јн 12,20). Према Јеванђељима по Матеју и Марку позив у апостолску службу Андреја и Петра догодио се у близини Галилејског језера, док апостол Јован у свом Јеванђељу по Јовану описује Андрејев позив који се догодио у близини Јордана, непосредно након крштења Исуса.
Апостол Андреј Андреј рођен је у живописном граду Витсаиди, на обали Генисаретског језера. Био је рибар, син Јонин и брат апостола Петра. Био је из породице која није била богата, него побожна и благочестива. Када се проширио глас да се на Јордану појавио пророк који поучава о скором наступању Судњег дана, Андреј, у име своје породице, иде да види шта се тамо дешава. Ускоро постаје ученик Јована Крститеља и овде упознаје Христа.
Ова прича нам објашњава зашто је Андреј назван Првозвани; први је постао Исусов ученик. Тада Исус шаље Андреја кући и он се враћа својим уобичајеним дужностима. Гласине на Истоку брзо се шире… Ту и тамо кажу да се у Галилеји појавио невероватан пророк, који је чак већи од Јована Крститеља. Можемо да замислимо како се забринуто Андрејево срце стегло од ове вести. Зашто га Исус не зове? Да ли се предомислио? Заборавио? Несумњиво, Андреј је о овоме много пута разговарао са својим братом, који је од Исуса добио чудно име: камен.
„И идући поред мора Галилејског виде два брата, Симона, који се зове Петар, и Андрију брата његова, где мећу мреже у море, јер беху рибари. И рече им: хајдете за мном, и учинићу вас ловцима људским“ (Мт 4, 18–19).
Јеванђеља нам говоре мало о месту које је Андреј заузимао међу осталим ученицима. Више се говори о Петру, који је био најстарији од Дванаесторице и постао врховни апостол, па чак и о најмлађем од њих, младом Јовану. Сви апостоли били су браћа једни другима и сви су били једнаки. Сви подједнако делили склониште и храну са Исусом, сви су слушали Његове параболе, били сведоци Његових чуда. Присетимо се само једног од њих, врло изражајног чуда храњења великог броја људи са пет хлебова и две рибе. Људи следе Исуса. Већ је вече, сви су гладни… Исус наређује народу да легне, а затим је, узимајући хлеб и захваљујући се, делио ученицима, а ученици онима који су лежали, такође рибу, колико су желели. Догоди се чудо.
Било је довољно хлеба и рибе за све, сви су били сити… Ово чудо има много аспеката значења, али рецимо оно главно: тамо где је Христос, нема места страдању и патњи. Због тога је и дошао да спасе људе од невоља, поготово што свако ко Га следи може бити сигуран да неће остати без Божје неге и заштите. Ова прича се завршава врло символично: „А кад су били задовољни, рекао је својим ученицима: Скупите преостале комаде да се ништа не изгуби. И скупили су их и напунили дванаест котарица комадима по пет јечмених хлебова…” Дванаест котарица овде представља Дванаест апостола. Апостоли су они који ће ићи у свет да доведу људе Христу, како би Богу вратили изгубљено човечанство.
Апостол Андреј, заједно са осталим ученицима, присуствовао је Тајној вечери, а затим је заједно са свима доживео шок и ужас када је Исус ухваћен и осуђен на смрт. Велики петак, субота… Чинило се да су им све наде пропале. Али у недељу се догоди нешто неочекивано. Жене које су ишле до гроба кажу да је гроб празан, Христа нема. А онда почињу сусрети са Васкрслим. И како зора постепено одагнава таму, тако се и тама, сумње и страхови истерују из срца апостола. Христос је жив! Победио је смрт. Дакле, све што је рекао је истина.
Сетимо се древне хришћанске традиције према којој су апостоли бацали жреб и у складу са тим жребом ишли да проповедају Јеванђеље у различитим земљама. Андреј је имао пуно тога да проповеда у Тракији и Скитији. Ако је то тако и нема разлога да се сумња у сведочење које је дошло из 3. века, онда је апостол Андреј проповедао на обалама Црног мора. Као резултат анализе упућивања на Скитију у делима песника Овидија (43. п. н. е – 18. н. е), готово савременика Андреје Првозваног, можемо у то време да истакнемо њене границе. Ова земља је, према Овидију, заузела територију северно од Црног мора, протежући се од Кавкаских планина, Меотиде (Азовско море) и реке Танаис (Дон) до реке Гипанис (Јужни Буг) на западу и укључујући полуострво Крим, а на северу омеђена Скитским или Ритејским горама.
Према бројним истраживачима, реч „Скити“ могли су касноантички и рановизантијски аутори да означе друге народе који су живели у северном црноморском региону, односно у бившим скитским земљама. Староруска предања („Причa о прошлeм временима“ – почетак XII века) говоре о посети апостола Андреје земљама на којима је Кијев накнадно настао, па чак трасирају пут апостола до Новгорода и северних руских земаља. Немогуће је доказати или оповргнути ова предања. На свом путу Првопозвани апостол претрпео је многе патње и муке од незнабожаца: био је протеран из градова и претуцен.
У Синопи је каменован, али, остајући неповређен, верни Христов ученик неуморно је проповедао народу беседу о Спаситељу. Молитвама апостола Господ је чинио чудеса. Трудом светог апостола Андреја настале су хришћанске цркве, којима је он постављао епископе и свештенство. Последњи град у који је првозвани апостол дошао и где му је било суђено да прими мученичку смрт био је град Патра (Грчка).
Господ је показао многа чуда преко свог ученика у граду Патри. Болесници су били исцељени, слепи су прогледали. Молитвом апостола оздравио је тешко болесни Созије, племенити грађанин; полагањем апостолских руку исцелиле су се Максимила, жена владара Патре, и његов брат Стратоклес. Чуда која је чинио апостол и његова ватрана реч просветлила су готово све грађане града Патре истинском вером. Мало је незнабожаца остало у Патри, међу њима је био и владар града Егеат.
Апостол Андреј му се више пута обратио јеванђелским речима. Али чак ни апостолска чуда нису просветлила Егеата. Свети апостол с љубављу и смерношћу обратио се његовој души, настојећи да му открије хришћанску тајну вечног живота, чудесну силу Часног крста Господњег. Разјарени Егеат нареди да се апостол разапне на крст. Андреј је разапет на крсту у облику слова Х који се од тада назива Андрејев крст. Да би муке биле дуже, управник града Егеат наредио је да се не закуцава, већ да му вежу руке и ноге. „О крсте, освећен од мог Господа и Учитеља, поздрављам те, слико ужаса, ти си, након што је на теби умро, постао знак радости и љубави!“ – овим речима се апостол попео на овај крст. Два дана је висио на њему до своје смрти, два дана је разговарао са људима који су стајали около…
Људи који су га слушали саосећали су са њим свим срцем и тражили да се свети апостол скине са крста. Уплашен народним огорчењем, Егеат је наредио да се оконча погубљење. Али свети апостол је почео да се моли да га Господ почасти смрћу на крсту. Без обзира како су војници покушавали да уклоне апостола Андреја, руке их нису слушале. Распети апостол, хвалећи Бога, рекао је: „Господе, Исусе Христе, прими дух мој“. Тада је силан сјај Божанске светлости обасјао крст и мученика распета на њему. Када је сјај нестао, свети апостол Андреј Првозвани већ је предао своју свету душу Господу (+ 62). Максимила, жена намесника, узела је тело апостола са крста и часно га сахранила.
Неколико векова касније, за време цара Константина Великог, мошти светог апостола Андреја свечано су пренесене у Цариград и положене у храм Светих апостола поред моштију светог јеванђелиста Луке и ученика апостола Павла – апостола Тимотеја.
Верује се да се облик Х или коси, такозвани „Андрејев крст“, први пут појавио на југозападу Француске у X веку, а од XIV века постао је традиционалан, иако је изворни извор овог облика крста непознат. Коси крст уведен је у италијанску уметност након ренесансног периода.
Иконографски је апостол Андреј приказан у црвенoj и зеленој одећи са кратком брадом, у којој се налази крст или коси крст, симбол његовог мучеништва, као и свитак у руци или књига.
На Светој Гори постоји скит Светог апостола Андреја. У овој атонској светињи чува се део моштију – лобања Светог Андреја Првозваног.
