Гордост је тиха и опасна сила која се лако увлачи у срце човека, удаљавајући га од истине и мира. Насупрот њој стоји смирење, које не само да разоткрива слабости, већ води душу ка Богу и истинској слободи.
На путу духовног живота човек се непрестано сусреће са две супротне силе: смирењем и гордошћу. Док гордост уздиже човека у његовим сопственим очима, смирење га уздиже пред Богом. У тој тихој борби одлучује се судбина душе.
Гордост је невидљива болест душе. Она се не појављује увек отворено, већ се често скрива иза добрих дела, знања или успеха. Човек може мислити да је праведан, а да у себи носи корен гордости који га удаљава од истине. Јер гордост не допушта човеку да види себе онаквим какав заиста јесте.
Смирење, насупрот томе, није слабост нити понижење, већ истина о себи. Смирен човек зна своје границе, али се не очајава због њих. Он не тражи славу од људи, нити се узнемирава када је не добије. Његова снага је тиха, али постојана, јер долази из поверења у Бога, а не из ослањања на себе.
Свети оци уче да без смирења ниједна врлина не може опстати. Као што се кућа без темеља руши, тако и добра дела без смирења губе своју вредност. Чак и молитва може постати празна ако у њој нема скрушеног срца.
Онај који стиче смирење престаје да осуђује друге. Он види сопствене слабости и зато има разумевања за туђе. Такав човек не тражи да буде први, већ се радује када може да служи другима. И управо у тој тишини служења открива се његова величина.
Пут смирења није лак, јер захтева да човек победи себе – своје мисли, жеље и потребу да буде признат. Али онај који истраје на том путу налази мир који свет не може дати.
Јер где нема гордости, тамо нема ни немира. А где је смирење, тамо почиње Царство небеско у срцу човека.
